Дворкињица:
За ки узрок, за ко дило,
ма госпође, ма краљице, 430
кроз скончање свијем немило
хараш лијепо твоје лице?
Свеђ си у мислијех замишјена
као да имаш болес коју,
свеђ уздишеш, свеђ сметена 435
у неком си непокоју.
Ја узрока прем ниједнога
не находим ки те мори,
нег с витеза славна кога
ако лијепос твоја гори? 440
Не зна што је болес права
ни у животу труда ћути,
тко љубави не познава,
кога сила ње не смути.
Цића тога плам љувени 445
у срдашцу твом ако је,
кому боље мож нег мени
све болести открит твоје.
Сунчаница:
Покли тајат већ не могу,
што сам досле свеђ тајала, 450
открити ћу болес многу,
ка ме веће јес скончала.
Али спрва вјеру дај ми,
да никому нећеш рити,
што будемо међу нами 455
данас овди говорити.
Дворкињица:
Десницу ћу му ти дати,
засве од тега није потребе,
да ћу мучат и тајати
све што будем чут од тебе. 460
Зато, ако ти јес угодно,
ма госпође, не стој веће,
нег ми откриј сад слободно
свеколике твоје смеће.
Сунчаница:
Спомена ме још припада, 465
кад гусари, јох, немили
полак лијепа Праге града
бјеху плачну заробили.
Гди на помоћ ја замани
звах вас свијех друге миле, 470
да ме уграби, да ме обрани
кагод од њих врле силе.
У толико ме они однијеше
сред једнога густа гаја,
гдје протјече мало више 475
бистра ријека од Дунаја.
Ни се освијестих тужна прије,
нег се угледах, вај, сметена,
гди је гај чести најгустије
усред дубја заплетена. 480
Угледах се, гди по силу
(Трептим сврху успомене)
један црнац у свом крилу
међу руках држи мене.
Али из гласа ја велика 485
не пристајем тад викати,
једа је кигод од бојника,
који ће ми помоћ дати.
I у што тако он ме сили,
а ја се рвем једва у труду, 490
чујем вапит: „о немили,
нећ испунит тву пожуду!"
С бојнијем копјем сред деснице
један витез трчи и вика:
„Слободна ћеш, дјевојчице, 495
бит од тега издавника!"
Црнац видећ тад, да није
моћ му испунит што он жуди,
пусти мене а вапије
на сву помоћ народ худи. 500
Али у то нагло дости
мој слободник брз дотече,
тер злом црнцу без милости
бритком сабљом главу одсијече.
Дворкињица:
Заисто учини дјело вриједно 505
бојни витез инострани,
ну од гусар свијех уједно
како сам те он обрани?
Сунчаница:
Одсвуда се нагло тиште
силна скупа народ клети, 510
сваки пријети, сваки иште
да војеводу свога освети.
С виком, треском, сваки хрли,
као да пасти свијет ће тада,
али се од њих бојник врли 515
свијех уједно не припада.
Они на њега свиколици,
свијем се уједно он опира
и с мачем их у десници
гони, плеше, бије и тјера. 520
Тако од њих дио већи
побијен оста у тој сили,
а и сви би, да бјежећи
нијесу живот сахранили.
Не хтје их напријед тад тјерати 525
мој слободник поносити,
нег се у начин благ обрати
самном плачном говорити.
Велећи ми: „остав веће,
о разблудна дјевојчице, 530
све тве тужбе, све тве смеће,
ке т' скончају свијетло лице.
Ето худи и немили
издавници, ко достоје,
данашка су заплатили 535
свеколике злоће своје".
I у што ријечи ове вели,
златну кацигу одвезива
од образа тер весели
рај ми каже и открива. 540
Што ма душа не похлепи
сред срдашца стрављенога,
разгледајућ урес лијепи
слободника драга мога!
Харна му се у животу 545
хоћу и желим указати,
и свеђ крипос и љепоту
његову иштем размишљати.
I чим тако с тега дјела
моје срце милос чује, 550
скровита ме њека сила
љубит њега прем силује.
Ну за тајат плам љувени,
упрашам га плачна лица:
„Господару, кажи мени, 555
чија јесам робиница".
Како витез племенити
На ве уздахну ријечи моје!
Велећ: „роб ћу вјековити
ја твој бити, ма госпоје! 560
Нијесам родјен дјевојчице
ја за плијенит ни грабити,
нег их с мачем сред деснице
частит, чуват и бранити.
Цјећа тога страха неимај, 565
нег се мени ктјеј открити,
родитељим љубјенијема
да те будем повратити".
Ја откривам име моје
тад витезу славном тому, 570
али кријем ране које
у срдашцу ћутим мому.
Пачек у начин ријех му мио:
„Достоји ако младос моја,
угодан би дар ми био 575
знати, ко је милос твоја"
„Прости", рече, „ако твоје
ја не смирим сада жеље,
јер не познам, ма госпоје,
ја још моје родитеље. 580
Заробјен сам од Татара
у кољевци дијете био,
и једва се злијех гусара
лањско љето слободио.
Ну сам већкрат од силника 585
чуо, да сам свијетле крви
и узмножна и велика
краља славна син најпрви".
Дворкињица:
Ну, по срећи, једа је како
твој Владимир братац миили, 590
у колијевци јере тако
и њега су заробили.
Сунчаница:
Није, јере на прсима,
помно га сам ја питала,
ко и мој братац он не има 595
звијезду, ку му је нарав дала.
Велећи ми: „ништа ино
знам ја, браче мој љубјени,
него само још истино,
да је Градислав име мени". 600
Тад с драгога Градислава,
ах јаох, почех уздисати,
тад робиња остах права
заувијек му робовати.
Вејах: заман с тве милости 605
од њих ме си сиободио,
ако ме си с тве липости,
драги браче, заробио.
Дворкињица:
Замјерна је и велика
и заисто љубав права, 610
којом твога слободника
љубиш, вриједна Градислава.
Али ето дворкињице
одовуда тве исходе.
Пусти говор, о краљице, 615
до којегод друге згоде.
