Слатко добро
које сам обро
служит по све данке моје,
рају мили
ки ми омили,
Ракле, слатка мâ госпоје.
Хтјеј ми рити,
мој честити
вијенче дробне од ружице:
чему мориш
смртно и гориш
мене, лијепа мâ Раклице?
Кô до вика
тва се дика
расрчити може одвише
на вјернога
слугу твога,
јаох, нередно ки уздише?
Не дај, не дај,
нег погледај
на млађахна слугу мене
тер забрани,
цвијете избрани,
да мâ младос не повене.
Не погуби
тко те љуби
и тву љепос копнећ жели,
не умори
тко те двори,
нег љубавим обесели.
Јаох, не врзи
и не смрси
љепости изглед рајске твоје,
ку ми одавна
љубав славна
у срдачце стави моје.
Немој дила
тва немила
и тва врлос да узрочи
да погине
без кривине
твоју љепос ко свједочи.
Тко ће бити
на сем свити
кад мâ млада свену лита,
тко ће спијеват
и припијеват
тебе, Ракле мâ честита?
Помили ме
и прими ме
к себи, Ракле, љепос твоја
да ти буде
све пожуде
сповиједати младос моја.
Пастијер Љубдраг
мио и драг
лијепу Раклу чим жељаше,
у ове пјесни
све љувезни
под свироку припијеваше.
