Слатко добро

Извор: Викизворник
Слатко добро
Писац: Иван Бунић Вучић


Слатко добро



  Слатко добро
   које сам обро
служит по све данке моје,
   рају мили
   ки ми омили,
Ракле, слатка мâ госпоје.

   Хтјеј ми рити,
   мој честити
вијенче дробне од ружице:
   чему мориш
   смртно и гориш
мене, лијепа мâ Раклице?

   Кô до вика
   тва се дика
расрчити може одвише
   на вјернога
   слугу твога,
јаох, нередно ки уздише?

   Не дај, не дај,
   нег погледај
на млађахна слугу мене
   тер забрани,
   цвијете избрани,
да мâ младос не повене.

   Не погуби
   тко те љуби
и тву љепос копнећ жели,
   не умори
   тко те двори,
нег љубавим обесели.

   Јаох, не врзи
   и не смрси
љепости изглед рајске твоје,
   ку ми одавна
   љубав славна
у срдачце стави моје.

   Немој дила
   тва немила
и тва врлос да узрочи
   да погине
   без кривине
твоју љепос ко свједочи.

   Тко ће бити
   на сем свити
кад мâ млада свену лита,
   тко ће спијеват
   и припијеват
тебе, Ракле мâ честита?

   Помили ме
   и прими ме
к себи, Ракле, љепос твоја
   да ти буде
   све пожуде
сповиједати младос моја.

   Пастијер Љубдраг
   мио и драг
лијепу Раклу чим жељаше,
   у ове пјесни
   све љувезни
под свироку припијеваше.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 366 година.