* * *
ГОВОР СЕДМИ
Шатор.
САРА сама:
О вишњи Боже мој једини и прави,
што м' Абрам пријатељ твој с породом растави? 470
што своја одлука с мраком се сад дијели,
како стрил из лука тер ме труд простријели?
Ну ако је воља тва, збуди се све такој,
и моја добра сва и живот вазми мој.
Ље ако се и тужу25, ништор ти не браним, 475
иштом чин' да душу при теби сахранин.
Од божанства твога стекла сам сваку ствар,
и синка драгога дао ми си ти на дар.
Ну што ми дâ, Боже, тва рука присвета,
на вољу све може вазет ми опета. 480
Само те ље мољу, о вишња љубави,
у ову ме невољу у забит не остави,
тер милос не скрати, нер, љубави права,
синка ми поврати весела и здрава.
Дај мојој старости да будем на свијети 485
толике радости прије смрти видјети.
Засад ме слободи у ову невољу,
а пак чин' што годи од мене на вољу.
|
|
