Грјешниче не грачи, јакино црни вран,
нер ли твој гријех плачи и обноћ и обноћ,
цвилећи тер свак час смртни стрил разбирај,
и сузом ти се вас од гријеха опирај,
и твој гријех поврзи и веће не гријеши,
а пријеку смрт стрзи, ка хрли и пријеши,
и свој лук приправи с тетивом и стријелом,
да твој дух растави и с духом и тијелом.
Тер што ћеш вајмех рећ за зледи ке твориш,
кад будеш у прах лећ и кад се раствориш?
Вај мени, што би дал грјешниче ти тадај,
да би се повраћал опета на свијет сај!
Не би ли вас сај свијет и благо све подао,
да будеш оживит опета за час мао?
да будеш кајати тве зледи минуте,
и жељно плакати у сузе приљуте!
Вајмех ми ну није моћ уфан'је имат тој,
кад буде вјечна ноћ обујмит живот твој.
А за тој, а за тој, грјешниче мисли ти,
да не мож живот твој по себи продљити;
не уфај се у вијеке у вријеме, ко ће доћ,
од смрти од пријеке утећи да ћеш моћ.
I вријеме што плаши, опет се не враћа,
како плам нер пражи и у плам се обраћа;
све наше одлуке и мисли све крати,
и у труде и муке сву радос обрати.
Тијем ниткор на сај свијет не може бит згодно
прем свасма становит у вријеме пригодно,
нер кому објави вишњи бог од згара,
по својој љубави који свијес отвара,
и каже прави пут од гоја и мира,
у криоце и свој скут праведне да збира.
А ки се уфају велик рок да приђу,
ти заман пенђају на леду и зиђу;
и тко се већ нада у живот охоли,
тај с кола прије пада стрмоглав низ доли;
зач ниткор није забио крјепак циљ у роту,
и себи рок продљио и свому животу.
Тијем нитко, молим вас, не одмичи дан по дан,
грачући сваки час, јакино црни вран;
и тко је израњен, најбрже ишти лијек,
да будеш сахрањен у души по вас вијек.
А немој вајмех ријет по ни што на свијети:
јоште ми није умријет, јоште ћу живјети.
Ни тогај не изусти, зач туга није већа,
нер кад се запусти раница смрдећа.
Овој се свакому грјешнику зговара,
вај тко се у тому разлогу сам вара;
и тко суд тај чује и неће наука,
тај постав свој снује начином паука:
заман ће сновати свак постав тај нови,
и коњске ковати по леду поткови!
