4
Будући веле дан од горке љувезни
стојао слободан у плачу с бол'језни,
узроком од прике која ме растави,
с ком мишљах по вике уживат љубави.
Туј љубав лук и стрил подбивши у руке 5
за дат ми већи цвил и муку врх муке,
смртно ме устрили срјед тужна срдашца,
а послије да вили л'јепшој од сунашца,
која ме по тај пут свезана сад води
да ћу прије погинут него ме слободи. 10
I не смим рич рити ни позрит још на њу,
а негли просити, јаох, милос најмању,
нег иштом муче мрем од муке љувене,
јакино један прем румен цвит кад вене.
Желећи тврдо знат теј виле одлуке, 15
коју ће сврху дат од моје сеј муке,
одлучих велекрат тој вили да реку:
"Госпође, већ не крат', задај ми смрт пријеку
али ми кугоди сад милос допуштај
али ме слободи свршено понедај, 20
да веће овакој јадовно не тужим
ако нећ' урес твој гиздави да служим.
Тој ли ме, госпоје, за слугу вазимаш,
до смрти до моје да служим урес ваш,
ово сам ја справан са сву моћ и крипос 25
служити ноћ и дан анђелску тву липос."
Али што одлучу: кад дођу прид туј вил,
не смим рећ, нег мучу, јак мрамор да бих бил.
I мнократ сузице пролијем из очи
низ било ме лице које смрт свједочи, 30
а њој се не хаје видећи ње липос
гди жељно скончаје живот мој и крипос.
Тијем ако ткогоди под горку љувезан
сада се находи да стоји подвезан,
смјерно га ја мољу за жалос да дође 35
чут моју невољу, прије нег ми дух пође.
Кад умру, нека дај свакому он буде
сповидит ови вај, немир, плач и труде,
и како госпоја чини ми жељно мрит,
ер тега не смим ја до смрти моје рит.40
