ПЈЕСАН 176
По кли ме толико свршено остави,
једина ма дико, мој цвите гиздави,
молим те рад бога, хотјеј ми однести
из срца из мога узрок ме болести,
а то јес, прилику твојега уреса, 5
ки слетје за дику на сај свиет с небеса;
нека дај свршено, мој цвите, забуду
тве лице румено, с кога мрем у труду.
по кли ми није моћ' до смрти, јаох, веће
у крило твоје доћ' цић моје несреће; 10
која нас толико немило раздили
по вриеме велико, мој џиљу прибили.
Ну брже ни тога учинит' не мож' ти,
из срца из мога да будеш изити.
Кроз тој те сад мољу, да ме дај жалујеш, 15
кад ову невољу и немир мој чујеш.
Јер ће те жалости разговор мени бит',
по кли тве лиепости не могу вик забит'.
