Све моје болести ништар су, могу рит',
мој друже, кад ми ти на памет будеш прит';
смишљаје, у труду у ком ћеш остати,
ако се ја буду животом растати.
А ино није моћ', срце ми тој даје, 5
јер ти ме сад немоћ на прешу скончаје.
Ну дико ти моја, за љубав ти мени
и теби ку сам ја носила по све дни,
притвпи, мољу те, сеј наше невоље
и ране приљуте, како мож' најбоље.10
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола Наљешковић, умро 1587, пре 437 година.