ПЈЕСАН 154
Јаох, али додје рок мојојзи несрећи,
али је мој узрок, да живем у смећи,
али ти такој хоћ', мој цвите гиздави,
да на смрт будем доћ' цић вирне љубави?
Знам, да ние узрок мој, и знам, да моја чес 5
у руци у самој твојојзи, круно, јес;
тием, право рећ могу, сама си ти узрок
да мени небогу скрати се смртни рок.
Вај, што ме дај мирна не чини умриети,
по кли ме, јаох, вирна у свему надје ти? 10
Што ли ми смрт не да, на руци кад ти бјех,
нека се сповиједа, од тебе јер умриех?
Нека свак говори, круно ма бисерна:
овај вил умори послушна и вјерна;
по кли ме ти данас свршено погуби, 15
нека дај славни глас урес твој изгуби.
Нег ли ме умори потајно толико,
да се не говори о теби, ма дико.
Али се ја боју, да ће још вишњи бог,
осветит' смрт моју и бранит' мој разлог; 20
и да ће небеса свједочит' и вас свиет,
цић твога уреса да мени би умриет'.
Тој ми је за дости, да се твој позна гриех,
јер с твоје младости немиран ја умриех.
А сада све чини, што т' драго, и твори, 25
молим те, дај не цкни, скоро ме умори.
