ПЈЕСАН 153
Привјерни друже мој, вјеран ми с' вазда бил,
која би злед овој, ку патим тебе дил?
Ер кад се споменем од твоје младости,
у себи сва венем цић горке жалости.
Који гњив ово би, тко ли ти што рече? 5
Да нигди он себи радости не стече!
Кривина ние моја, тој ми је бог свједок,
него ли риеч твоја, која ми да узрок.
Кад тога шљем, устом не мој ти вјероват',
ер риечју тај пустом неће те дароват'. 10
Цић тога, друже мој, доврши туј жалос,
овој ти живот мој у даров и младос.
