ПЈЕСАН 149
Јаох; круно бисерна, што ме тач умори,
за што ме, јаох, вјерна невјером потвори?
Сад познам, госпоје, да ме ти не узе
за дат' ми покоје, него плач и сузе.
Али ти додија ма вјера и љубав, 5
тер чиниш, небог ја да умрем сада прав?
Бог ми тој свједочи, да ниесу гледале
нег тебе ме очи мимо све остале.
Смрт ми с теј имати, ку годи ја ину
туј додјох гледати нег тебе једину! 10
Ако т' сам онди бил у томуј невиран,
да бих ја мој пустил грјешни дух немиран!
Тој ли ти ниесам крив, до мало да бих ја
не био овди жив, него ли сред раја!
Нека се тве очи самире с теј смрце, 15
а да ти свједочи му вјеру тве срце!
Потрјебно ние било ни ово да т' реку,
јер добро знаш, вило, да т' не бих крив виеку.
Ну ово истом риех од горке бол'језни,
за сврху од мојиех несрећниех, јаох, пјесни.20
