ПЈЕСАН 148
Колико трудан јес живот мој живјети,
не море моја свиес ни језик изриети;
служење јер моје на зло се обрати
у ове госпоје, ка живот мој скрати;
која ме сад мори и неће да сам жив, 5
нег ли ме све твори, у чем јој ниесам крив;
тер ми се доходи од муке заклати,
ер није тко годи, тко ми ће свјет дати.
А за што госпоја, ку срце ме двори,
да вјерна ние моја служба, сад говори, 10
нег да је подхибна, говори и сциени?
а тој бог вишњи зна, у мени ере ни'.
За ч кад би подхибнос у мени тај била,
не би ми сваку кос љувезан спражила;
не бих ја блиед образ овако носио, 15
ни како лед и мраз прид сунцем копнио;
не бих ја сузице лиевао из очи
низ блидо ме лице, које смрт свједочи;
од коли сагледах ње урес гиздави,
кому се са свим дах, ере ме затрави.20
Ах боже истини, кроз тој те ја зову
и молим учини ти правду сад ову!
Боже, ки створење с начином све владаш,
ти моје згријешење најболе сада знаш;
згријешење виђ моје, ако мој није гријех, 25
не чин' да мрем у муках у овијех!
Тој ли сам, боже, крив, учини од данас
да нијесам веће жив најмањи хип ни час!
