ПЈЕСАН 141
Једини мој друже, којием сам жив на свиет,
привјерни мој друже, од господј ка си цвиет,
пишем ти лис ови, нека мож'дај знати,
који ће јадови слугу ти скончати.
Видјела с' ти сама, господје придрага, 5
кад са мном сузама обли се једнага;
тием можеш створит' суд по твому цвиљењу,
количак подниех труд на мому ђиељењу;
ки ми се сваки хип узмнажа то већи,
твој урес драг и лип по свак час желећи. 10
А томуј јес узрок, за што се мни мен'је
од веће велик рок, да ми те видјет' ние;
тер се свуд обзиру, једа се пригоди,
да ми те замиру, драг цвиете, гди годи.
Јаох, али све заман, тер лиевам сузице 15
и у ноћ и у дан низ блиедо ме лице;
тере ми по вас дан и по сву драгу ноћ
најмањи час један не море миран доћ',
минути живот наш смишљаје сваки хип,
који ти добро знаш коли би драг и лип. 20
Када се пригоди, да буде дан биели,
размишљам, гди годи ми смо се видјели,
најлише оне дни, заедно кад бисмо,
количак љувени разговор ћутисмо.
Кад горко сунце сја, додје ми смишљати, 25
кад не да, да те ја моћ' будем гледати,
колико да њеку завидос имаше,
гди нашу толику љувезан видјаше.
Кад видим сунашце, гди тихо изтјече,
моје се срдашце разпукну у пече, 30
на вриеме мислећи, мој друже, на наше,
када нам изтећи са сву моћ преш'јаше,
колико да прије тужњех нас растави,
прилике ер није нашојзи љубави.
Када ли ноћ приде, тадај се, вај, мени 35
све ране повриде и труди љувени;
ке ниткор не позна, нег сама на свиети
ма младос жалосна и сама, круно, ти.
Ако ли небог ја замјерих гди годи,
огњена да мун'ја прозире кад годи, 40
од муке ја остаб; могу рећ', без душе,
смишљаје на твој страх, привјерни мој друже;
тер куну сам себе, смишљаје ја тада,
тко ће бит' кон тебе, разговор да ти да.
За што, знам, никога да неће с тобом бит', 45
кад није драгога, ки те ће виек љубит'.
Вазда сам у муци, целове мислећи,
ке пријах на руци на твојој лежећи;
за што бих блажен бил, да на њој умрих ја,
а да сад ови евил живот мој не прија. 50
Није час по сву ноћ, драг цвиете, ни вас дан,
који ми може доћ', да није жалостан,
смишљаје весеља, смишљаје радости,
ке познах небог ја од твоје младости;
тер од кле тве гизде не видим једине, 55
сунце ми ни звижде, ни мисец не сине.
Ја циеним, да сјају, госпоје, у страни,
гди свак час гледају твој урес избрани,
а овди небеса и слуга твој цвили,
од твога уреса од кли се одили. 60
Кад смислим мјесто ја, гди одјох, господје,
што мисал виек моја не може да одје,
а то је твој урес, драг цвиете гиздави,
ки са мном вазда јес, и у сан и у јави;
срце ми небогу како мраз остине, 65
јер гледат'не могу тве дике једине;
тер кад ми приде ноћ, ја желим, госпоје,
да буде у час проћ', а био дан да доје;
кад ли ми дан сине, ја желим, најпрече
опета да мине, да вриеме протјече, 70
нека те ја прије обазрим, ма вило,
без тебе ер ми ние живјети сад мило.
Још ми је, јаох, горе, кад би рад к теби доћ',
вјетри ми и море противе са сву моћ;
цјећ н'јеке жалости, рекал би, завиде, 75
да наше младости скоро се не виде.
Све оно, што т' пишу, цвилећи промишљам,
тер срцем уздишу, крај мора ходе сам.
Ну смисли ти мало, ки живот проводим
без тебе, ма хвало, уцвиљен гди ходим, 80
најлише ову(?) ноћ смишљаје, када цкњах,
гди ми се сгоди доћ', а тебе не састах,
нег ми би речено, ону вил, лм љуби,
забуди свршено, смрт ју (?) погуби.
Што спјева тој дости, нудјер ју сад плачи, 85
још с њом тве радости приека смрт потлачи.
Туј постах добар час, како но себе ван,
а послие пустих глас до небес жалостан;
цвилећи у сузе проклин'јах смрт прику,
која ми тач узе разговор и дику. 90
Пак викнух: господје од срца од мога,
за што ме сад одје овакој небога?
Који ћу разговор од сада имати,
кад мину кроз твој двор, тко ме ће счекати?
Кога ли да гледа твој слуга љувено, 95
кад је сад од леда тве лице румено?
Тко мене кад срете, да ми се поклони,
кад те смрт, мој цвиете, од мене уклони?
Тко ли сад да мен'је у путу цвиетак да,
по кли ми тебе ние срести моћ'од сада? 100
Тко је сад умрли на свиету, ма вило,
да мене загрли љувено и мило?
Тко ли је, да мене целива, мој друже,
по коли румене тве усти свенуше?
Тко мене да сцека весело и мило, 105
кад ми те смрт приека уграби, ма вило?
Јаох мени, тко ме ће везати косами,
ке моје несреће ставише под ками?
Тко на мом походу да мене пољуби,
за моју незгоду кад те смрт погуби? 110
Од сад ћу у(?) ками од врата целиват',
а грозним сузами образ мој уми ват'.
Кад буду ја болан, тко ми ће, јаох, лике
чинити ноћ и дан, кад ми ние тве дике?
Тко ће бит' сад мени у тузи разговор, 115
кад тебе студени поклопи тач мрамор?
Јаох, камо љувени, господјам ки служе,
за жалос да мени ови плач садруже,
по кли ми смрт узе весеље и мир мој,
а да плач и сузе и горки непокој? 120
Јаох, цвиете гиздави, да ли ме и ти још
овакој остави, како тој подниет' мож'?
Кад бих ја видио, гди на те иде смрт,
ја бих ју молио, да мене буде стрт',
нека ми најпрече да сврху животу, 125
а да ми не тиче у твоју л'јепоту;
тере бих једном дај свршио немире,
да свак час ови вај живот мој не стире.
Јаох, евиете једини, једа ти како мож',
молим те, учини, да сконча мене још. 130
Јесам ли несрећан, мој друже избрани,
гди ме смрт ови дан с тобом не рани?
Вај, смрти немила! за што нас раздиели?
али ниес'видјела, како смо живјели?
Јаох, како од муке не сломи лук и стрил, 135
кад узе у руке стриељати моју вил?
Како ти не би гриех, што љубав садружи
срчано врху свиех, да ти сад раздружи?
Туј ми се чињаше, твој урес гиздави
да мени вељаше: теј сузе остави, 140
ке заман пролиеваш, желећи ме дике,
кад не мож', како знаш, вратит' ме у вике,
до коли ти к мени не будеш доћ' прије,
кад мрамор студени и тебе покрије.
А ја риех: господје, мој цвиете гиздави, 145
чини, смрт да додје, да нас прие састави.
Јаох, што ли они дан оба нас не рани,
нека нас гроб један заедно сахрани?
Тој(?) ме сан изтруди, тер небог умирах,
када ме пробуди тај жалос, плач и страх; 150
тер што бјех сузице по сву ноћ ронио,
све блиедо ме лице њими бјех умио.
Ну цвиете гиздави, смисли ти мало сад,
цјећ твоје љубави количак патим јад;
колик ме непокој сатира немило, 155
желећи урес твој видјети, ма вило.
А сад се ја боју, који ћу счекат глас,
тер жалос туј моју понављам сваки час;
и друго не желим, нег да се најприје
одавле одиелим, к теби доћ' да ми је. 160
Тием, друже, нека знаш, да ме ћеш видјети,
кад ови лис имаш, најдаље дан трјети.
Друго не за сада; придају т' живот мој,
кием ниткор не влада нег рајски урес твој.
На далек стојећи, пише ти твој слуга, 165
урес твој желећи и сврху од туга.
