ПЈЕСАН 121
Али ти, јаох, не би, госпоје, дости још,
веле крат што заби у срце моје нож?
тере ме немило синоћка посјече,
кад ону, ма вило, жалосну риеч рече.
Јер уфах небог ја, да је рок дошао 5
од мога покоја, који сам уфао;
који сам желио веће нег живот мој,
од кли сам видио једини урес твој.
А тој јес, ма вило, да т' скажу немире
и жалос, немило ка живот мој стире; 10
а ти ми одмаче жељени они рок,
тер срце ме плаче, не бивши мој узрок.
Кроз тој те молим ја, прије ми смрт задај,
него ми друговја учини немир тај,
тер би ми лашње дваш, да мене смрт рани, 15
а тој ти добро знаш, џиљу мој избрани.
