ПЈЕСАН 120
На покон ови дар главоме (?) мом био
прие нег те икадар очима позрио;
ер би тој била смрт мога(?) живота,
туј ми је забила нож твоја л'јепота.
Ино ти нећу риет', нег да ти бог прости, 5
за што ћу ја умриет' рад твоје младости;
тере ће тој бити блажени они дан,
ере ћу изити из мојиех туга ван;
а урес гиздави твој се ће смирити
и остат' у слави у вјечној на свити; 10
нека се говорит' свуд море од тога,
како си уморит' чинила једнога.
Кад се то буде рећ', невјерни друже мој,
вјечну ћеш славу стећ', и с богом, виенче, стој!
