Павлимир/Пролог

Павлимир
Писац: Џоно (Јуније) Палмотић
Пролог

   Ја сам, дрази моји грађани,
кијех слобода слатка влада,
Епидавро град познани,
стан честити ваш њекада.
   Врха дође мôј висини
бојнијех Гота сила од прије,
пака силни Сарацини,
чељад врла од Либије.
   Прве војске за ме трудне
штете посла сјевер мразни;
друге страна од полудне,
земља котна злијех наказни.
   Мој пук стари с крепком свијести
подније ове тешке згоде,
ки с високом јоште чести
предње ужива све слободе.
   Посред Граца и Спилана
једни мирне дни бораве;
честитија друзијех страна
лијепе ужива све дубраве.
   По овијех мјестијех засве овако
распршани живу посе,
срцем складни сви једнако
од пастијера руха носе.
   Мирна се ова њих хаљина
потиштена не има рећи:
свијетле крви величина
и у пастијерској сијева одјећи;
   свијетле крви, кâ из Рима
по племену славна извире,
кâ храбренијем грађанима
јур насели моје мире.
   Врх њихове штете сада
(што не смије смрт неправа!)
свраћа пастијер кротка стада
и зелена ниче трава.
   I туже се људи од свита
на умрле дни њихове,
ако силна смрт дохита
гласовите још градове.
   Ну се сада не чудите,
да ме у руху од горкости
с грознијем плачом не видите
плакат старе ме жалости,
   ер врх овијех оштријех хриди,
ке мјесто ово Лавим зове,
глухо море гдје се види
разбијати све валове,
   има из праха данас мога
пун неумрле никнут хвале
Дубровника град, славнога
над словинске граде остале.
   Ови свијетли град честити,
свјетлос моју ки понови,
дворити ће и частити
далматински сви градови.
   Ето је веће злобна мора
придобио пораз љути
краљ Павлимир, ки ће одскора
бијеле мире подигнути.
   Пут словинске краљевине,
гди дјед његов јур краљева,
прико морске он пучине
множ водијаше брзијех дријева.
   I храбрене цвијет младости,
коју славни Рим одхрани,
у весел'ју и у радости
бјеше диго к родној страни;
   кад Стрмогор краљ проклети,
ки вилиње влада вијеће,
ком су вазда на памети
буне, распи, штете и смеће,
   у студену Вјетрњицу,
која уздржи вјетре прике,
посла Тмора и Снијежницу,
немилосне виленике:
   они војску од вјетара
подигнуше, да њих сила
сатре ноћас и похара
славна дријева, Богу мила.
   Ну што вишња моћ одреди,
на сврху има своју доћи,
заман пакô тамни и блиједи
опире се вишњој моћи.
   Од храбренијех десет плави,
ке разагна море пријеко,
жив је к овој сад држави
с једном плави краљ утеко:
   небу угодне свете моћи,
које у дријеву носи свому,
чинише му врха доћи
худом мору и плахому.
   Дошастје ће тегај краља
моју славу поновити,
и ову земљу врх земаља
свијех словинскијех узвисити.
   А прем народ сеј државе,
стари мој пук распршани,
светковину пуну славе
части у овој лијепој страни:
   на дан ови радос нова
свако љето њим доходи,
одкли од гњива дрокунова
Илар свети њих слободи.
   Страшни Воаз и немили,
страх свијех стада и пастира,
у Шипуну сташе спили
полак старијех мојијех мира;
   страшни Воаз, штетан толи,
кога овако људи зваху,
ер се од њега цијели воли
јаснијем устим прождираху.
   Ах, колико змај прихуди,
пун отрови, пун чемера,
њиве, дубја, стада, људи
сплеса, обори, покла, иждера!
   Ну добрзо срди клетој
врха дође Илар знани,
тијем се цркви њему у светој
ови одлучи дан свечани.
   Једа блага светковина,
ко ја жудим, доспјет буде,
а пакљена зла врлина
таште упази своје труде!
   Али ево грдијех слика
злога Тмора и Снијежнице!
Ах, химбена виленика!
Ах, химбене виленице!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоно (Јуније) Палмотић, умро 1657, пре 367 година.