Павлимир/Чињен'је прво
| ←Пролог | Павлимир Писац: Џоно (Јуније) Палмотић Чињен'је прво |
Чињен'је друго→ |
Сказан'је прво
[уреди]- ТМОР, СНИЈЕЖНИЦА, краљ СТРМОГОР, скуп ВИЛА и ВИЛЕНИКА
ТМОР
О Снијежнице, друго хитра,
која кроз моћ крепку и јаку
за мном летиш бржа витра
по овијех странах у облаку,
гди када се састанемо
сједињени у љубави,
злијем годинам земљу тремо
на срамоту од нарави,
наругана толи овако
облас наша тресковита,
кој се клања силни пако,
има остат придобита?
То ли је згара одлучено
да сред овијех оштријех стијена
наше 'е име погрђено
и сплесана наша сцијена?
I замани с ноћнијем страхом
краљ Стрмогор, не без смеће,
кон једзера под орахом
виловито скупи вијеће;
виловито вијеће, у кому
наредбе нам дâ обилне,
да дигнемо проћ худому
Павлимиру вјетре силне.
СНИЈЕЖНИЦА
Прем је ово мјесто и вријеме,
Тморе, друже мој премили,
у ке смо се ми рочили
јоште у вијећу састат ш њиме.
Али већ ноћ тмаста и сиња
све прид дзором мраке крије,
а дружба нам још вилиња
долетјела овди није.
СТРМОГОР
О храбрене дике моје,
кијех свуди је чâс и цијена,
од којијех се тресу и боје
величанства сва пакљена!
знате како предњијех дана
зли Павлимир пун слободе
пут словинскијех бјеше страна
почео бродит морске воде.
Он, влас иштућ дједа свога,
ки затјеран јур далече
из краљества словинскога
у државе римске утече,
доћ имаше у ове краје,
за поплесат нашу дику,
за дат нами горке ваје,
ки не хтијаху пристат вику:
по дошастју ер његову
небо пријети с нашијем јадом
оштру од Лава стијену ову
уресити тврдијем градом,
крстјанска у њем нека вира
(ах да се ово вијек не згоди!)
неумрла посред мира
цавти свеђер у слободи.
Веће видјех страховите
римске плави тећ веселе,
клисуре ове стрмените,
мирнијем пуком да населе;
веће видим гди се опире
нашој сили краљ неправи,
и у тврде купи мире
пук распршан по дубрави;
пук ки остави свој град стари
Епидавра, кога од прије
мразни Готи и гусари
оборише од Либије.
Старе мире заман стрти
настојасмо, кад би сада
никли из њих праха и смрти,
срећнијега пород града.
Тијем да љутој овој рани
лијек подобан дат се буде;
прије него се распространи,
да јој цкњен'ја не науде,
о Снијежнице! вриједни о Тморе!
којијех успе свијетла слава
на високе двије горе,
ке су близу оштријех Лава,
у ону јаму тец'те хрли,
Вјетрница ка се зове,
посред које вјетри врли
држе стане свеђ њихове.
Војску од вјетâр пуну гњива
подигните да навали
на зле плави ке протива
греду вјечној нашој хвали.
Сваку од њих да порази
расрчено с вјетрим море,
сваком од њих да зајази
валовите све поноре.
Худом краљу, врх свијех људи
жалостиве кî нас чини,
гроб срдито море буди,
а дух вику не почини.
Сва његова успомена
сред утопне морске стране
покопана, подушена
у забитју да остане.
Сад скупљени ми смо оди,
вјерни моји, да чујемо
како посо наш проходи,
да се владат боље умијемо.
У почетку штете тјерат
владôца је мудра дјело;
трудно 'е тешку злу се опират,
које буде узрастјело.
О Снијежнице, хитра вило,
о паметни Тморе знани,
кажите нам што 'е слиједило,
и како смо послушани?
СНИЈЕЖНИЦА
Нетом твоју ријеч храбрену,
примогући краљу, чусмо,
поспјешно се у студену
Вјетрницу ми сунусмо.
Врла војска од вјетара
на ријеч нашу скочи гњивна,
да погуби, да похара
чељад кâ су нам противна.
Све што облака црнијех лети,
злијех валова све што расте,
сједини се за прождријети
злобна једра, плави тмасте,
На шаптан'је наше јако,
које сунцу зраке отима,
вјетри, море, небо и пакô
састаше се супроћ њима,
али све то бî замани:
ето из наше отет руке
Павлимир се краљ сахрани
посред Гружа, мирне луке.
Плави су ине, мним, разбијене,
с једном само он доплива,
и справља се на ове стијене
доћи нами супротива.
Ну к овому што се крају
жив доскито витез худи,
оди, о краљу, не пристају
јадовити наши труди,
него јоште сатренога
Епидавра пук неправи
пустињака вухвенога
светковину данас слави;
пустињака по ком пасти
јур видјесмо худа змаја,
тежак биљег наше власти,
страшан пораз овијех краја.
Страх ме из ове светковине
да не никне наша штета.
Свијес ми трне, срце стине,
што ми њеко зло гонета.
СТРМОГОР
О крепости царства мога,
нитко се од вас не припада':
од ударца вијек првога
у дубрави дуб не пада.
СКУП ВИЛЕНИКА
Ми се, краљу ведри и славни,
не бојимо, ни страшимо,
паче жељни и приправни
сви на вољу тву стојимо.
Гледа' твоја влас велика
која слиједи тебе сила
гласовитијех виленика
и познанијех хитријех вила!
Ето знана Чемерница
мудри Цовац, Витош сиједи,
Зеленгора и Топлица
слиједе твоје заповиједи.
Ну ти хитре Куновице,
коју слиједе изабране
с виленицима виленице,
ке Планину Стару бране.
Дружба ова крепка и јака
свем би свијету одољела,
а неголи краља опака
супротивне справе смела.
Врле Готе и Словине
ми дигосмо јур да збију
све Римјане и Латине
у приморску Далмацију,
а нећемо сада моћи
хитријем знањем бистре свијести
малој дружби врха доћи
и њихове справе смести!
СТРМОГОР
Није достојно свиколици
супроћ њима да ступимо,
само Тмору и Снијежници
облас нашу оставимо.
Сами су они крепци и јаци
обранити нашу смећу,
и да се ови људи опаци
из дубраве ове измећу.
Тијем на ваше старе стане
ви се остали одијелите,
и с бистрином свијести знане
што има унапријед доћ, пазите.
Ти Снијежнице сама и Тморе,
мјеште инијех помњу имате,
худе наше да злотворе
поплесате и схарате.
ТМОР
Славни краљу, нека је нами:
неће у заход сунце пасти,
докле нашијем пријеварами
не осветимо твоје части.
Покли охоло гњевно море
злога краља не достигну,
валовите засве горе
супротива њему дигну;
страшивије на ње валове
на суху ћу ја пождећи,
из државе мирне ове
нека буде ружно утећи.
Мјеста овега све мјештане
у сумњу ћу поставити,
да је он дошо ове стране
под влас своју подложити.
Силнијех Гота стару плијену
споменут ћу њих слободи,
и да зли краљ по племену
од њихове крви изходи,
нека земља сва сумњива
засве живот води у миру,
подигне се супротива
немилосном Павлимиру.
СНИЈЕЖНИЦА
Ја тве, Тморе, хвалим свјете,
не може се њима опријети;
ну да у горе јоште штете
буде упасти краљ проклети,
ја ћу чинит да на њега
грађани се сви набуне
од Требиња, сред којега
босански се краљи круне;
од Требиња које себи
име носи слично дилу,
ер у свому храни крилу
што је бојном бјен'ју тријеби.
Њих и Влахе њим сусједе,
ки не знаду још да из Рима
непријатељ злобни греде
за краљеват Словинима,
ласно ћемо подигнути,
кад им дамо разумјети40
да гре с мора гусар љути,
тешку плијену ки им пријети.
Кад узбуном мјеста овога,
што његове нијесу осуде,
дио пука словинскога
супроћ себи видјет буде:
сумњу имајућ да за краља
његови га примит неће,
из овезијех тја земаља
пун горкога страха утећ ће.
СТРМОГОР
Пођ'те, пођ'те, вјерни моји,
моје дике гласовите,
сва чâс у вас наша стоји,
чувајте је и браните.
Држ'те од смеће све начине
супротива худијем справам:
облас моје величине
свуколику вами давам.
ТМОР
Покли наш краљ, мâ Снијежнице,
на мјесто нас своје стави
ти пут плодне Требинштице
поспјешно се поћ приправи.
Све Требиње супроћ њему
ужеж' хрла, пак се суни
и подложна мјесту овему
села и краје све набуни.
У прилици од пастијера
ја ћу ухода оди остати,
једа злобни краљ се истјера,
са свом снагом настојати.
СНИЈЕЖНИЦА
Бјеж'мо, ево Павлимира,
кога охола дружба прати,
не могу га од немира
ја у образ погледати.
Наша сила худа и прика
у једно се сва састани,
од худога противника
да нас бљуде и обрани.
Сказан'је друго
[уреди]- ПАВЛИМИР с ДРУЖИНОМ и СВЈЕТНИК
ПАВЛИМИР
Моја дружбо племенита,
с небескоме кâ помоћи
сили мора валовита
умјела си врха доћи;
о која си хуђе згоде,
негли ова једна сада,
подносила цијећ слободе
ка храбренијех срца влада,
и овијем нашијем трудим
Бог ће сврху кадгод дати:
Бог помага, правијем људим,
у Бога је лијепо уфати.
Свјетље из огња злато сива,
а весело сунце каже,
сред облака кад се скрива,
зраке своје веле драже.
Ова згода несмиљена,
ка се ноћас нами згоди
сред свијех горцијех успомена
бит ће слатка чут кадгоди.
У срцу ми њеко уфан'је
с разговором крепцијем вели
да отјерам све скончан'је,
да уфам добро нашијем дјели.
Ну ако дружба наша мила,
у ове краје ка нас слиди,
не узбуде се изгубила,
нег се брзо здрава види?
СВЈЕТНИК
Велика је њих несрећа,
Павлимире краљу знани,
ну тва чес је од свијех већа,
ки плав твоју сам сахрани.
Што тва од плави нашијех једна
срдитому мору одоли,
чијем дружина наша вриједна
изгуби се с многом боли:
познати је да честиту
тву влас љуби Бог истини
и да он исти особиту
врх краљева стражу чини.
Хваљен буди Бог на свему,
његове су праве осуде,
јер да уфан'ју он нашему
дружбу здраву вратит буде.
ПАВЛИМИР
Хвалим крепко ваше уфан'је
и бесједе теј витешке:
јуначко је дугован'је
подносити труде тешке.
Мао скуп, али пун крепости,
ви сте, дружбо моја мила,
снагу ваше храбрености
не умије сломит ниједна сила.
Рим храбрени ки нас роди,
науке нам свијетле дава,
кô се у свакој трудној згоди
крепка уздржи крепос права.
Како наша бî пожуда,
словинске смо тегли краје;
уфам мало да нам труда
до краљества мога остаје.
На пристоље једа моје
ја доскоро будем сјести,
драге ћете ви покоје
уживати с благом чести.
ДРУЖИНА
Мисао изрени, краљу славни,
кâ је срцу твом од смеће,
за тебе смо сви приправни
поднијет труде све највеће.
Ако 'е вјерна дружба твоја
веле мања него од прије,
прикраћена ради броја;
наша крепос краћа није.
Куд ти 'е драго, ти нас води;
и ако ћеш да се изнова
валовито море броди,
страх нас није од валова.
Велика је тва доброта,
свак се од нас њоме хвали;
да имамо сто живота,
за њу бисмо све подали.
Тијем се, краљу пун свјетлости,
заповиједат нам не штеди,
сваки од нас у радости
чека твоје заповиједи.
ПАВЛИМИР
Познам, и није ствар ми нова,
вриједне мисли и хваљене
мојијех дразијех витезова,
моје дружбе прихрабрене.
Зато, дружбо мâ љубјена,
не кратите ваше труде,
да се дружба изгубјена
с многом помњом искат буде.
На високу ову гору
шес вас хрло сад узиди,
по утажном једа мору
којегод се једро види.
По инијех врсијех мјеста овога
ви се остали раздијелите
цијећ узрока тер истога
помнијем оком свуд пазите,
једа се догоди,
да дружба примила
по срећи гдигоди
буде се схранила.
А моја ће помња бити,
чим по жалу грем овему,
мјеста овега име одкрити
и ки људи стоје у њему.
Сказан'је треће
[уреди]ПАВЛИМИР сам
Сâм сам ето ја без дружбе
сред пустошне сеј голети,
да ми 'е моћи моје тужбе
овијем стијенам сповидјети.
Нијесам жалос мога јада
понављати хтио њима:
није корисно да тко влада
мисли одкрива све друзима.
Ах, мâ чести худа и прика,
што ме овако ти раздили
од храбренијих бојника
ки су уфан'је моје били?
Када цијењах весео веле
на пристоље моје сјести,
ти радости ме веселе
горкијем јадом дође смести,
чијем погуби, чијем покопа
худу у гњеву прем срдиту
валовита сред потопа
дружбу моју племениту;
племениту дружбу која
бјеше од римске цвијет младости,
и од мира и од боја
умијаше све хитрости.
Од храбренијех десет плави,
пунијех збора тач крепосна,
једну саму мени остави
у милости немилосна.
Гдје си добри Крстимире
ки у свијех трудијех мене слиједи?
Гдје си, знани Љубимире,
слађи од меда у бесједи?
Гдје си вриједни Белиславе;
гдје си, Урошу мој храбрени;
гдје си, хитри Браниславе,
братучеде мој љубјени?
Ја с вам' за'едно прико мора
весео гредијах, друзи мили,
и од словинскијех врси гора
бјеху ми 'е већ одкрили:
жарки мјесец, ноћна свијећа,
ки стопрва бјеше истеко,
да мâ радос расте већа,
казаше ми њих далеко;
крвавоме кад копреном
све се небо наоблачи,
с пријеком буком и огњеном
да нас сатре и потлачи;
када од вјетâр војска хрла
с плахостим се страшном пружи,
тер одсвуди гњевна и врла
затегну нас и обкружи.
Охоло се плахо море
расрчено тај час смами,
и од валова вукућ горе
подигну се супроћ нами.
Тресковитијем громовима
небо, сипљућ честе пламе,
међу горам воденијема
одкриваше јасне јаме.
Не би срца смиона толи
које од страха не утрну,
свакчас вали њих охоли
за прождријет нас веће срну:
војске од вјетâр, силе од мора,
у здружен'ју худу и клету,
од пловућијех тужнијех бора
учинише смртну штету.
Која видјет би страхоћа,
гдје на очима свијем се врти
сред тамности од поноћа
блиједа слика силне смрти!
Бог плав моју пуној гњева
оте морској сам врлини,
а од осталијех мојијех дријева
не знам кâ се ствар учини;
ну не може ино бити,
него у оној морској сили
да валови прем срдити
њих су, вајмех, потопили.
Ах, несрећни краљу, куди
греш без драге тве дружине?
Словини су бојни људи,
пуни бијеса и врлине:
с малом моћи кô те виде,
за краља те примит неће:
за могућством вас свијет иде,
а свак бјежи од несреће!
Ну веселијех скуп пастира
из дубраве ове греде,
прислаткога пуни мира
међу собом сви бесједе:
поћ ћу говор њих слушати
из онега дубја честа,
једа узмогу узазнати
име и нарав сегај мјеста.
Сказан'је четврто
[уреди]- ДУБРАВКО, друг Срђев, и скуп ПАСТИЈЕРА
ДУБРАВКО
Пастијери теците,
сељане трубљом све
у цркву зовите,
да благдан прославе.
Ови је дан они
зли дрокун кад паде,
ки стада прогони
ки траше ливаде.
Илара светога
свак хвали, свак слави,
ки змаја клетога
животом растави.
У светој нас цркви чека
свом добротом Срђ познани,
од којега није човјека
светијега у овој страни.
Он без гријеха добростиве
у весел'ју дни борави,
и у погрди свијета живе
о студеној води и трави.
Славна спила стан је њему
гди стар Илар све прилике
згода удјеља пунијех дике
ке ће мјесту доћ овему.
Он кроз ову спилу пази
све што из крила обилнога
од нарави плода излази
цијећ раскоше свијета овога:
злато, сребро гдје се плоди,
мјед и гвоздје гди се сијече,
Сава и Драва одкле изходи,
Висла и Дунав одкле истјече,
одкуд ријека од Нестера
и од Марице главу диже,
Дрине, Волге и Непера,
и од Неретве нам најближе,
одкли Витош мразни, одколи
Куновица ледна ниче,
и Планине Старе охоли
у небеса врх дотиче
гдје Самоков, гдје Цимара,
гди Копôник расту горе,
Света гора гди удара
звијезде врхом а дном море.
Ну над све ино вас пук њега
љуби, двори и поштује,
ер од славна мјеста овега
чудне ствари пророкује.
Праве да ће згоде оне,
од Илара удјељане
посред спиле све приклоне,
нами брзо бит познане.
Још га чини гласовита
над сву вриједну чељад оди
лијепа и млада Маргарита
ку његова сестра роди.
Славне виле крв излази
од онога славна бана
ки Бргата јур порази,
худи пораз овијех страна:
клету гусу, сред сјевера
леденога ка се роди,
худа срећа и намјера
дотјерала бјеше оди,
и чијем крвник несмиљени,
пун обијести, пун врлине,
без милости хара и плијени
жупе, села сеј крајине,
од јуначке стигнут руке
плијен и живот доспје у једно,
и праведне плати муке
за чињен'је неправедно.
Лијепа дикла свом добротом
свијетлијех дједа зрак не таји,
племенитијем ње животом
сви се диче ови краји.
Срђ, ње дундо вриједни и знани,
ки се весео над све ине
справља на ови дан свечани
Иларово славит име,
јутрос у исток дзоре биле
с многом помњом њу одправи,
да у цркву скупи виле
распршане по дубрави:
с вијенцим цвијећа разликога
к нама ће брзо оне доћи,
светковину дана овога
справне хвалит са свом моћи.
А и ми оди, дружбо мила,
чијем чекајућ њих стојимо,
славна Илара славна дила
складнијем гласом прославимо;
присветога пустињака
сваки у слаткој пој љубави,
разложно је врста свака
да његово име слави.
СКУП
Здрав свече, небесом
и Богу угодан,
ки славнијем чудесом
просвијетли ови дан!
Тва слава, тва дика,
тва крепос по свијети
замјерна, велика
свуд слове, свуд лети.
Погледај пун мира
с небеске државе
врх овијех пастира
твоје име ки славе.
ДУБРАВКО
Ти учини јур да пуста
држава ова не остане,
чијем дрокуну силну из уста
оте старе ње мјештане.
Кон висоцијех бијелијех мира
Епидавра славна града,
кога се име свуд простира,
а он у праху лежи сада,
страшива се јаза гледа,
кобни Шипун, јама худа,
страхоћа се ње сповиједа
за велико чудо свуда.
У њој сташе несмиљени
силни дрокун грда створа,
кому иђаху плами огњени
из чељусти и из позора.
Клете срде слично дјелим
бјеше Војас име врло,
ер могаше волом цијелим
зајазити јасно грло.
Испод штетна ње ступаја,
да ти од страха срце утрне,
ужежено тле од ваја
пуштаваше магле црне,
а у чемеру силна паха
смрт немила дочим сташе,
исприд уста пунијех страха
на далеко свак бјежаше.
Немилосни змај охоли,
сатаришућ мјеста ова,
дубја скрши, поља оголи
траву опали, воде изтрова,
сплеса њиве, подрије луге,
покла овчаре, поби стада,
да од велике оста туге
пук запањен и пун јада;
када оштрој у кострети
из источне дође стране
с неба послан Илар свети,
да излијечи наше ране.
Ведре слике, слатка гласа
супротива нашем јаду
он се указа, а до паса
благ носаше сиједу браду,
од конопа пâс притврди
висаше му до дно пета,
блијед, босоног, у погрди
све држаше ствари од свијета
СКУП
Здрав свече, небесом
и Богу угодан,
ки славнијем чудесом
просвијетли ови дан!
Тва слава, тва дика,
тва крепос по свијети
замјерна, велика,
свуд слове, свуд лети.
Погледај пун мира
с небеске државе
врх овијех пастира
твоје име ки славе.
ДУБРАВКО
Кад пустињак Богу мили
видје пораз срде клете,
заплака се и процвили
тужна мјеста, јадне штете;
и ронећи грозне сузе,
склопи руке, на тле паде,
тер вишњега молит узе
да самири наше јаде.
Како тешке, како вруће
он уздахе к небу упути,
божје власти примогуће
тешку срџбу за пригнути!
Све што веће с молбом слиди,
толико му веће из очи
ријека од суза тећ се види,
верно срце ка свједочи.
С крепком вјером садружена
молба у рајске дворе улети,
и од вишњега би примјена,
ко жељаше старац свети,
који, кад се Богу умоли,
уста и с крепком заповиједи
викну да га змај охоли
по пучини морској слиједи.
На ријеч свету тад заплива
по валовијех дрокун љути,
и чемером, пунијем гњива,
море отрова и замути.
I чим кругом охолиме
куду вије, главу стреса,
с бијелијем валим сионе диме
подижући пут небеса,
страховитијем под бременом
узвишено сиње море
с једовитом мутном пјеном
подизаше честе горе.
Плов отровни зада свима
морскијем вилам сумњу худу,
да се од риба стада нима
растровати сва не буду.
На крај жупе Жрновице,
кон текуће бистре воде,
гди с пастјерим пастјерице
на мекахни жô доходе,
пловући се тијек устави
срдитога страшна змаја
кому Илар славни справи
зграђу од дрва врху краја.
СКУП
Здрав свече, небесом
и Богу угодан,
ки славнијем чудесом
просвијетли ови дан!
Тва слава, тва дика,
тва крепос по свијети
замјерна, велика,
свуд слове, свуд лети.
Погледај пун мира
с небеске државе
врх овијех пастира
твоје име ки славе.
ДУБРАВКО
Јур у горком дочијем страху
пуни смеће и бљедила
неизбројна чељад стаху
та замјерна пазећ дила;
на ријеч једну старца света,
свиколици да ју виде,
за изгорјет звијер проклета
на дрвену зграђу узиде.
Зграђа ончас ужежена
под отровнијем тијелом плану,
а дим црни из пламена
оте свјетлос бијелу дану.
Од жестоке од болести
ку горушти плами узроче,
силна срда пуна бијести
усионо звиждат поче,
а кроз усти ње отровне
тач немио ијед се суну,
да у црну диму скровне
мало пламе не подуну.
Од звиждан'ја страховита
море успрегну, гора замње;
од чемера једовита
дим пожутје, плам потамње.
Плам потамње, ну весео
у своју се слику врати,
и добитник у пепео
чемернога змаја обрати.
У пепео срда прика
обраћена би уреда
ну у пепелу не оста слика
од пепела нег од иједа.
Илар паде на кољена
са свијем пуком заедно и теби
узе срца поднижена
хвале дават, краљу од неби.
Која вика одасвуди
веселијех се гласа отвори,
кад немили дрокун худи
у праведном огњу изгори!
Славна свеца славно име
замјернога рад чудеса
одсвуд гласом опћениме
дизаше се до небеса.
Лузи, поља и дубраве,
њиве, горе, воде, спиле,
честит биљег и пун славе
од радости даше миле.
Тихо море јоште к тому
од раскоше дође многе
пустињаку присветому
целивати свете ноге;
тихо море, ке, надмено
у зô начин, потом тога
од славнога свеца истога
прид свијем пуком би снижено.
Долерије, Хоје и Лера
тад помрча стара слава,
и крстјанска поче вјера
сред овезијех сјат држава.
А на славу славна Илара
сазидана црква узрасти,
гди светога сред отара
његове се име части.
СКУП
Здрав свече, небесом
и Богу угодан,
ки славнијем чудесом
просвијетли ови дан!
тва слава, тва дика,
тва крепос по свијети
замјерна, велика,
свуд слове, свуд лети.
Погледај пун мира
с небеске државе
врх овијех пастира
твоје име ки славе.
ДУБРАВКО
Али ево Маргарите:
лијепа вила у слободи
с собом виле племените
у Иларову цркву води.
С пута им се уклонимо,
па ш њим' танце пуне славе
овијем пољем изведимо,
кô је обичај сеј државе.
Сказан'је пето
[уреди]- МАРГАРИТА, скуп ВИЛА и ПАСТИЈЕРА
МАРГАРИТА
Весел'мо се, друге миле,
дан честити ето сину,
кад с пастијерим лијепе виле
славну чине светковину.
Пустињака вриједна Илара
свака хвали, свака слави,
страшна змаја ки похара
и мир овој дâ држави.
Докли бјеше срда прика
сред погуба нашијех жива,
ова земља сваколика
сташе у тминах жалостива;
у свјетлилу сад велику
весела је над све остале,
свому славном слободнику
неизбројне дајућ хвале.
ВИЛА ПРВА
Прије виле и пастијери
о весел'ју не мишљаху,
него кô ће клете звијери
убјегнути срџбу плаху71;
сада од вила и пастијера
драге дружбе свуд се виде,
слатка љубав, права вјера
кијех уресом мнозијем слиде.
ВИЛА ДРУГА
Прије без воћке и без цвитја
виђаху се све ливаде
жалоснога свога битја
уздишући тешке јаде
не могаше ниједна вила
љубљеному свом пастијеру
с даром вијенца драга и мила
свједочити своју вјеру;
поносито сада свуди
воће расте, цвијетје зене,
и раскошној у разблуди
ливаде се све зелене,
лијепе виле све слободне
с бијелом дзором заедно устају,
с дразијем својијем вијенце угодне
у разблуди тер справљају.
ВИЛА ТРЕЋА
Не смијаше помислити
пастијерица ниједна прије
на кладенац бистри отити
бијело лице да умије;
у свој овој сада страни
није кладенца гди у љувезни
не воде се танци избрани,
не поју се слатке пјесни.
Тим72 с пастијерим овијем сада
и ми танац изведимо,
и нашега у слободи
слободника прославимо.
- (Оди се изводи таначац.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоно (Јуније) Палмотић, умро 1657, пре 367 година.
|