О камену драги, вридни мјеста источнога,
ки усађен свеђер стојиш посред срца мога,
цклени, бистри, тих Дунају, кога с оби стране
сјене борја и јаворја, густе липе гране,
драг покоју, у ком држи љубав своје крило,5
цесарице срца мога, моја рајска вило,
моје главе меко узглавје, моје чисто злато,
и трудима свим мојима моја љупка плато,
ка очима мојим водиш вазда данак били,
не чин' веће, да ма младос жељно у тугах цвили.10
Јур у пламен вас отидох живи тебе цића,
горећ како сухо дрво али једна свића
гасну, чезну, блиђу, вену, копњу и гину вике,
из очи ми сузе вирућ нагло како рике;
туге срце зло ми кољу а јад срце дави,15
тако да се рити могу изглед смрти прави.
Не умори ме, да ти паке пук не буде рити:
ово која слуге своје смртно чини мрити.
Не дај, славне да тве дике прикор так' огруби
не ктећ љубит' свеђер тога, који тебе љуби,20
ер ни право, да тко верно све дворећи служи,
да свој живот свак час губећ грозно и јадно тужи.
Ако т' у чем што сагриших гди год кад на свити,
не осуди ме, ну чин' милос, да грих буде прити,
тер ми лице љупко, мило видити не брани,25
јер о слатком твом позору ме се срце храни;
без тебе ми сунце не сја, ни слас радос дава,
бивши у теби од ме жеље сва честитос права;
ни мирише цвитице ми без тебе, која си
први цвитак свих госпоја, ких се име гласи.30
Тим камено срце омекшај и плам љувен прими,
тер њим с мене худе труде нагло справна сними,
давши мени за сву моју верну и дворну службу,
да се с тобом једном могу отај стат у дружбу.
