Ова ће још дикла бит мнозим с тужице,
ар је сва изникла како цвит ружице;
диклице ја млађе не видих досада
којој се дал слађе бих да мном облада.
Толика гизда јес славне ње липости, 5
да је пун ње урес љувене крипости;
никако позира толико љувено
да чловик умира и вене скровено.
Ако ли говори, укаже нову слас
у којој отвори анђелску рич и глас; 10
а кога ње коси не би још заниле
низ грло ке носи јакино и виле,
тер преден од злата видит су јур мени, -
оне би сва плата у жељи љувени!
Кад она љувено главицом протреса, 15
ово, дим, скровено љубав лук растеза.
Рит ме је дери срам: за ње дил живот оћ
сваки ње влас и прам толику има моћ;
нека зна свак мени да памет одијеле
ње личци румени и руци прибијеле. 20
Висок врат и чело, пуно све радости,
држе ме дресело у жељах задости;
све ми је замама, све ми је непокој,
усти ње ну сама смамише живот мој.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
