Остај с Богом, душо моја

Извор: Викизворник
Остај с Богом, душо моја
Писац: Иван Бунић Вучић


Остај с Богом, душо моја



Остај с Богом, душо моја,
   ја се дијелим, мâ госпоје,
   остај, остај сред покоја,
   привесело добро моје!

Ну кô, вајмех, да остави
   ме срдачце затрављено
   тебе, слатка мâ љубави,
   ме весел'је обљубљено!

С пустињом ли промијенићу
   твоје благе разговоре,
   мјеште тебе гледат ли ћу
   валовито срдно море?

Да ли умјесто од позора
   твога, дико мâ једина,
   биће мени стасна гора,
   хридна дивјач и планина?

Што нам, браче, тој помага
   да је љубав слатка и мила
   у весела љета и драга
   нас млађахнијех заљубила?

Ну покли ме веће зове
   на дијељен'је срећа прика,
   прими уздахе и целове
   од нехарна љубовника.

Ах, да ми се тој допусти,
   гдје смо овако загрљени,
   да кроз слатке твоје усти
   сву извадиш душу мени!

Туј да свршим дни љувене
   чим останем мртво тило,
   тер не буде чеса од мене
   већ што би се одијелило.

Али, рају мој честити,
   да' ја мојијем да устима
   младу тебе могу испити
   меденијем целовима,

тер мâ душа затрављена
   сред раскоше и разблуде
   с тобом мило сједињена
   по све вијеке одсад буде!

Ну мрем, драга, гинем веће,
   твој ми целов смрт задаје,
   а душа се дијелит неће,
   него с тобом оди остаје.

Ти је хотјеј уздржати
   робињицом сва тва љета
   чим се к теби, јаох, поврати
   сужни слуга твој опета.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 366 година.