Осман/6. пјевање
| ←5. пјевање | Осман Писац: Иван Гундулић ПЈЕВАЊЕ ШЕСТО |
7. пјевање→ |
Крунослава, покли упази
сред густе се свим дубраве,
гди кладенац тих излази
врх цвјетица и врх траве,
с витешкога коња скочи
и, ушто узе да се боли,
из кладенца свијетлијех очи
ријеке од грознијех суза проли;
тер свакако нека открије
тешку муку ка ју мори,
из срца уздах врућ подрије
и жалосно проговори:
„Прем се хтјело мртвој мени
мјесто овако глухо и пусто,
да ме тмине здруже сјени
ке простира дубје густо.
Гди си, о сунце мојијех дана,
вјерениче гди си мили?
о мâ жељо уздисана,
у животу, јаох, јеси ли!
О животу мој једини,
ја без тебе нијесам жива,
ако у мрклој с тобом тмини
срце и душâ мâ прибива.
Ну се од мене смрт не плаче -
мрем без душе по разлогу -
нег што тебе, слатки браче,
слободити још не могу.
Али јаох, што ћу да све драго
камење се моје броји,
ако, вајмех, право благо
у туђијех ми руках стоји?
Што ми ваља злато ино
и богаство неизречено,
ако злато моје истино
под земљом је затворено?
Чему је да сам ја госпоја
подунавским над народи,
ако је у ропству душа моја
ка животу мом господи?
Што ми сунце од источи
с бијелијем даном младој сива,
ако сунце мојијех очи
вјечне ноћи тмина скрива?
Али, вајмех, мâ свијес гди је?
што бесједа моја прави?
Како вјечни дан ту није
свијетло сунце гди борави?
Дан је, али иза облака
од камења леденога
проћ горућа надвор зрака
вик не може сунца мога.
О камење свијем честито,
мири срећни и блажени
сред кијех сунце сја скровито
ким дан сванут може мени!
Ах, да ми је жељној моћи,
птицом бих се сатворила
за убрзо летећ доћи
сред вашега мразна крила!
Ну када ми тој се брани,
а ви ми сте надалече,
мири високо обзидани
сред кијех сунце ме истјече,
дај примите, свијетли мири,
друзијем пуни тмине и страха,
душу ку ми жеља тири
на крилијех од уздаха!
Али, тужна, гди се болим?
што говорим? с кијем бесидим?
Камењу се глухом молим,
ни далече ке не видим.“
Затрвљена заточница
своје овако тужбе сврши
и чувене од вјетрица
ки око ње тихо прши.
Чим у смећи и у плачу
тако тужи дикла млада,
глас из луга један зачу
гди се у горске дипли склада,
којијем пастијер у дубрави,
будећ славја да ш њим зачне,
зваше вилу, ка га страви,
из појате све дивјачне.
Бијеше овако он покликô:
„О Руменко мâ љубљена,
сад на дубју гди је лис никô
и дубрава сва је зелена,
чему сама ти у сврси
худа и прика мом животу
од камена кажеш прси,
кријеш рајску тву липоту?
Уз овчицу милу своју
млад јагањчић траву пасе;
голуб, на ку летне хвоју,
голубицу гледа уза се;
а ти сама од пастира
верна твога далек ходиш,
ни ћеш да ш њим покрај вира
вјенчац вијеш, танчац водиш.
Ах, тва младос сама утјече
од Миљенка твога верна,
а животу мом далече
сама је липос тва замерна.
Једа ти је мц горјење
скровно и моји тешци труди,
тер ти не знаш што зна стијење,
дубје, звијери, птице и људи?
Нут јагањчић гди мој вечи
играјући од весеља,
велећ: 'Остав' тужне ријечи:
близу је тебе твоја жеља!'
Ах, обрати на ме, браче,
слатки поглед твој весели,
тер виђ кô ме срце плаче,
чим сву душу тебе жели.
О Руменко, руменија
од румене зоре мени,
чуј славице пјеват, гди ја
зовем урес твој љубљени!
Видјели су, мним, видјели
тву липоту издалече,
тере сцијене данак бијели
да им из твога лица истјече.
Врх мене ово листје пита',
разбирајућ сваку грану,
с мога огња вјековита
како мнократ згорје и плану.
Јак уздржи птицу веска,
ком танахан прут се облијепи,
тако свјетлост тва небеска
мене кроз свој поглед лијепи.
Тим се младос тва не срчи
да ју пастир гором слиди:
виђ гди стадо све ме трчи
да твој урес рајски види.“
Приста пастир, а бојница,
обилније ронећ сузе
низ румена своја лица,
овако опет тужит узе:
„Драг ти је живот и пун среће,
јаох, овога сад пастира,
ако своје кратке смеће
срета уфањем дуга мира.
Жалосне ти ме су туге
и дни пуни, вај, скончања,
ако донијет тужбе дуге
не могу ми кратка уфања.
Близу је њега жељна вила,
с ке му стрављен живот вене,
а једина љубав мила
надалече стоји од мене.
Њега из дубја липос драга
слиша све што моли и проси;
мени у сјенах дубја блага
плахи вјетар ријечи носи.
Он сванутјем зорним билим,
ноћнијем тминам ја се опстирам;
он уфањем живе милим,
без уфања ја умирам;
он ће брзо најчеститији
у љубави ријет се моћи,
а несреће ме на свити
вик на сврху неће доћи.“
Слидила би тужбе ове
и још лијепа Крунослава,
ну јој донесе мисли нове
часна љубав, бојна слава.
На оружје да гане се
Подунавка дикла млада,
бојна слава њој донесе
мисô у памет ову тада:
„Ти ли у тужби и у плачу,
о храбрена заточнице,
питаш помоћ, а не у мачу
ки сред твоје стоји деснице?
Ти, ка за чâс бојне славе
устручала вик се не би
међу змије, међу лаве
усрнути при потреби?
Твој вјереник сужан оста
и уза му се на врат стави,
а ти цвилиш јак припроста
пастирица у дубрави?
На ку иштеш бољу згоду
да твој живот игда одредиш,
ако сад га за слободу
вјереника твога штедиш?
Пробуди се тим, пробуди!
Недобитна гди је тва сила?
Она иста друг ти буди
ка си друзим вазда била!
Платит ријеком турске крви
сваку сузу тијем потежи:
тјерај, стижи, мећи, рви,
сијеци, плијени, пали и жежи!
Који мири, стража која
десници се твôј ће оприти?
С бојном славом сила твоја
јака је пакô придобити.“
Али љубав часна опета
с мислим другом тад устаје,
и од погубе боја клета
обратит ју не пристаје:
„Дјевојчице, велећ, млада,
под оружјем да ли справи
сред турскога Цариграда
слободу искат твôј љубави?
Куд те води плаха жеља?
Да си од огња сва горућа,
нијеси мноштву непријатеља
једна одолит ти могућа.
А не можеш бит довика
нечувена ни видјена,
ако отети вјереника
с оружјем си приправјена.
Тврде мире ким се јама
тве свитлости обградила
оборити не мож сама,
прилетит их не имаш крила.
Чувај, ушто хоћ под силу
слободити ткога љубиш
да слободу твоју милу
и живота не изгубиш!
Ах, не труни дни незреле!
Знаш вјереник твој љубљени
да твој живот веће веле
нег свој исти љуби и сцијени.
Када смрт би тву зачуо,
ако не сâм од све руке,
они час би погинуо
од жалости и од муке.
Тим твој славни живот храни
на времена свјетља и боља,
с тобом витез твој избрани
кад сред роднијех буде поља.
А упути се мирна веће,
мјеште крви злато трати;
кад слободи мож без смеће
вјереника, не ишти рати!
Знаш да турска ћуд за златом
по нарави хлепи и гине,
а госпојом свим богатом
тебе кажу над све ине.
Злато и благо зато скупи
и у Цариград пођи с тиме,
вјереника тер откупи,
докли имаш згодно вриме!“
Посљедња ова мисô добра
младици се мудрој види;
тим на коња скочи и обра
да пут миран мирна слиди.
За слободит свога драга
она у мало скупи данâ
веле злата, веле блага
и камења изабрана.
С угарштицом заруђеном,
у угарској у хаљини,
угарским се зове именом
и Угричић млад се чини;
тере тако приобучена
из роднијех се страна дијели,
и до мало прем времена
у Цариград дође бијели.
Гди дошавши у двор ходи
чесарова поклисара,
с многом жељом да ослободи
љубљенога господара.
Скровно иште, хитро пита
за његово битје свуди;
или с варке, или с мита,
што је зачела, стећи жуди.
Уто и Осман цар могући
свим велику жељу ћути,
глас од мира чекајући
с пољачкијем краљом чути.
С многом мислим цића тога,
што је плахос свâ залиха,
цијени и суди да је од свога
поклисара лијенос тиха.
Вас дан, паче још покоје
себи и друзим ноћне смета
питајући: „Гдје је? што је?
чека ли се брзо опета?“
Али у њему без узрока
похлепа ова прешна није;
свеђ бо мисли пут Истока
да се дијелит буде прије.
Диље од вијека часе зове,
справе од пута свеђ потежи,
и у памети мисли нове
свеђ од већијех жеља вријежи.
Није му доста што нарече,
кад у Исток буди отити,
да ће изблиза и издалече
верних витез множ скупити,
тере ш њима без крсмања
спахоглане, јањичаре
од турског војевања
на законе вратит старе;
ну од плахости стерућ крила
вас свијет веће прилетива,
с намишљених тере сила
све подлага и добива.
Јур по мору и по суху
недобитан с мислим ходи,
и за собом у послуху
Запад и Исток здружен води.
Од Персије силна краља
најприје добит одлучује
и краљевства сва остала
ка по гласу славит чује.
Славној шпањској круни опета
он се узда врха доћи
и чесарство од сва свијета
под силу јој отет моћи.
На чесара њемачкога
још оружје много справља
и под сабљу царства свога
с подложним га пуцим ставља.
Ни с франачкијем краљом пази
вјеру давно ухићену;
и на њега сабљом слази
у крстјанском распу опћену.
Пак с избором од јунакâ
ка узмножи бојне справе,
мисли удрит на Пољака
и дигнут му круну с главе.
Ах, савише пршећ млаче,
добрзо ти заборави
бој пољачки, гди најјаче
тве витезе мртве остави!
Једа не знаш ти по дилу,
што сповида свуди слава,
недобитну влас и силу
краљевића Владислава?
Спомени се и свједочи -
срам остави при истини -
колик расап на тве очи
од војске ти он учини.
Колико ли крај Нестера,
мимо љуство све остало,
паша ти је и везијерâ
од његове руке пало;
исприд мача кад његова,
гди крв ријеком одсвуд тече,
прико убјенијех витезова
једва с главом жив утече.
Вито копје, штит перени,
бритка сабља, десна рука
краљевић је прихрабрени
крстјанскога свега пука.
Ну што велим, царе Османе?
I ти познаш исти опета
да Владислав здржи обране
од крстјанства свега свијета.
Самога се њега бојиш,
од самога њега предаш;
без покоја зато стојиш,
поклисара чим изгледаш, -
поклисара кога одавна
с мнозим дарим ти послô си,
да у његова ћаћка славна
жуђени ти мир испроси.
Али чим цар не пристаје
смионе мисли умнажати,
жеља у њему свеђ врућа је
поклисар му да се врати.
Он у себи сумњи веће
од његова дуга хода
да узрок друго бити неће
негли која худа згода.
Тим вапије: „Гди се дио?
Пољак толи није далеко!
Или се је утопио,
или га је тко посјекô.“
I тако га тој пристраша,
да мислећи у дне и у ноћи
не чини ино нег упраша:
„Где бит може? кад ће доћи?“
Ну још жељу кажућ исту,
докли чује, не има мира,
Казларага у ком мисту
госпође му лијепе избира.
Ки од полудна и од источи
јур будући прошô краје,
купећ липос, од свијех очи
ка жуђена најдража је,
из разлицијех мјеста оте
множ свијетлијех дјевојчица,
од ких свака цјећ липоте
достојна је бит царица;
тер с млађахнијем њима доје
на крај мора најпослије
гди би његда град од Троје -
би, зашто га сада није.