Ослобођење Бетулије/Дио други

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Ослобођење Бетулије
Писац: Антун Глеђевић
ДРУГИ ДИО


ДРУГИ ДИО[уреди]

[Приказање прво][уреди]

Олоферне, Араспе и Аргита


 
Олоф(ерне)
Дођох и видјех, ну добио
   нијесам јоштер Бетулије,
   да мê срце, кô бих хтио, 635
   самирит се буде прије.

Нека невјерни град у дуго
   мê уживат благе власти,
   једно мислиш, а ја друго,
   проћ твојој вољи имаш пасти. 640

Не би плате вијек подпуне
   биле уфању цкњења мога,
   још да од свијета све би круне
   видио чела врх овога.

Бојне трубље ви гвоздене 645
   пробудите вјечне славе,
   да прије круни с вијенцим мене,
   добит ове од државе.

I за моју љепшу срећу,
   кû ми десна мâ обхита, 650
   удахните крепос већу
   ви у срца Израелита,

и чин’ са мном да се коље,
   Бога зовем ја њихова,
   научите ко ће боље 655
   множ орити од тријескова.

I његова силна дјела
   да укаже боље сада,
   ево ловор мећем с чела,
   од кога се тријес припада. 660

Израелитâ Боже, ходи,
   ходи из раја веће твога,
   на’ ћеш веће, на’ ћеш оди
   Олоферна великога.

Арасп(е)
Кад сном ласно придобити 665
   непријатеља дано ти ’е,
   чему хоћ’ га научити
   при потреби кô се бије?

Ко зна добро да не море
   побјегнути пријетену, 670
   од телеса ствара горе
   за гроб тијелу израњену.

Видјели смо већекрати
   да уфаńе чуда чини,
   и да буде страх подати 675
   и на тврђој још висини.

Олоф(ерне)
Ну влас силна мâ се тлачи
   и држан сам у нецијени,
   од послуха кад харачи
   давају се касно мени. 680

Пака за ме горе што је,
   ови ће се хвалит стати
   да од сабље ове моје
   нијесу умјели страха имати.

Нећу, нећу, не, не веће, 685
   ја ни часа нећу цкнити,
   обећане мени среће
   из крви ћу њих узети.

Арг(ита)
Наша дико причестита,
   пази многој ђе у слободи 690
   једна лијепа Израелита
   посред војске твоје ходи.

Ево ступаје своје управи
   величине управ твоје,
   божица је од љубави, 695
   ер што је у њој, све лијепо је.

Олоф(ерне)
Из погледа ње љувена,
   с кијем отима дан прибијели,
   чини ми се расрчена,
   да ми овако љубав вели. 700

Бетулија кад овака
   има блага, многе од цијене,
   чему ти ’е десна јака,
   тер не хрлиш већ на плијене?



Приказање друго[уреди]

Јудита, Абра и исти


 
Јуд(ита)
Падам ове прид ступаје, 705
   допустише кîм небеса,
   да све од свијета стране и краје
   прид њим [...][1] посред веза.

[...][2]

Јуд(ита)
О, највиши војевода,
   кога свуди срећа прати, 710
   захваљивам ер ми пода
   твоју милос уживати.

Олоф(ерне)
О, Аргите, њу садружи,
   гдјено блага моја стоје,
   и ње љепос рајску служи, 715
   кô најдраже благо моје.

Абра (стране)
С благом својијем њу назива,
   страх ме да се што не стече,
   ер ко га има, не ужива,
   од лакома име стјече. 720

Овди отходи.



Приказање треће[уреди]

Олоферне и Араспе


 
Олоф(ерне)
Видје оне златне косе
   и у њој љепос сву од неби,
   које би срце изнашло се
   да придало њој се не би?

Ја тајати теби нећу, 725
   ње ми из лица плам долети
   и за моју држим срећу,
   ње љепоте роб живљети.

Чêс не дала мачу мому
   заплијенити друге плијене, 730
   ер сви ини према овому
   од икакве нијесу сцијене.

Арасп(е)
Ја се обрах противити
   сасма плахој твôј пожуди,
   за инијех придобити, 735
   прво тебе придобуди,

прем ти си се промијенио,
   друге мисли ти имо си,
   другога си срца био
   кад рад славе горио си. 740

Олоф(ерне)
Кâ чêс мени да донесе
   љепшу славу од ње слике?
   У њој самој находе се
   моје славе свеколике.

Арасп(е)
Видим да ју сасма љуби 745
   срце које к њој управи,
   с чеса ловор зелен губи,
   кî се види на твôј глави.

Лијепа лица, лијепо цвијетје
   с приваркам се свеђ находи, 750
   тач весело примаљетје
   заједно с цвијетјем змије плоди.

Рана руса на плијен учи,
   с руменилом пачек кука,
   али с драчам труди и мучи, 755
   грабећијех плахос с рукâ.

Свуд од злата с пићом нуди
   златне сласти, жељу буде,
   ну ко кушат усуди,
   већкрат на смрт га осуде. 760

Олоф(ерне)
Тко би омрчит с невјерности
   ону рајску љепос хтио,
   нека укаже кî верности
   стан би љепши наћ’ умио.

Она слика драга и мила 765
   гдје пристоље јес љепости,
   не, не везе, него крила
   храни мојој храбрености.

На свјетлос ће од ње ока
   ови ловор мој зелени, 770
   од запада до истока
   љепше казат све зелени.

Арасп(е)
I тако је од потребе
   твôј крепости лијепо лице.

Олоф(ерне)
Не наприједа! Боље од тебе 775
   бесједе ми ње зенице.



Приказање четврто[уреди]

Кажу се врата од Бетулије.
Озија сам


 
Озија
Што Јудита прихрабрена
   у свôј мисли сад памети,
   једа молба ње снижена
   у небеске дворе улети? 780

Једа сржбу гњевна Бога
   она буде самирити,
   и невоље пука мога
   у весеље[3] обратити?

Ńе сунчане једа из слике 785
   дан Бетулији жеļни истече,
   да од ваја ноћи прике
   од ње утеку надалече?

Боже Абрамов, не остави
   твоје пуке засве криве, 790
   на њих тужнијех ти управи
   твоје очи милостиве.

Ето се у плач обраћају,
   темпла света твâ походе,
   али јоште свому вају 795
   ниједне утјехе не находе.

Не допусти руг бљујући
   противници да ријет буду:
   »Гди ’е њихов Бог могући,
   молише га, а залуду«. 800

Не поднеси цркве свете,
   гдје се хвале твê пјевају,
   невјерници да посвете
   пакљеноме љуту змају.

Не притрпи, Боже славни, 805
   твојијех светијех врх отара,
   да он тамјан за те справни
   буде примат одсадара.

Кад би мач нас, јаох, посјеко,
   кî врх главе свеђ гледамо, 810
   Олоферне тад би реко
   да ми Бога не имамо.

Твоју сржбу веће утажи,
   походи нас твôм љубави,
   и силнику худу укажи 815
   да Бог јеси ти наш прави.

У теби ’е наше уфање,
   не подај нас, јаох, за робе,
   твâ ријеч неће доћ’ на мање,
   да по сузах прашташ злобе. 820



Приказање пето[уреди]

Види се поље с’ шатором и Бетулија.
Јудита и Абра


 
Абра
Мâ госпођо, с кôм измала
   моје мисли једине се,
   на гозби сам ја познала
   да Олоферну свијес занесе,

рујна вина, кê гораше 825
   златнијех усред суда,
   кê он попи пуне чаше,
   на чâс твојијех од пожуда.

Твоје очи могу веле
   с војском својијех од погледа, 830
   и ер га су прем занијеле,
   он се њихов роб сповиједа.

Јуд(ита)
Твê љепости кî здрак, Боже,
   ако у лицу мому створи,
   тер наудит мени може, 835
   у огњен га тријес притвори.

Нека би га оборио
   од онога врху главе
   поцрнити кî би хтио
   од поштења мога славе. 840

Онијем љепос носи штете
   кî доћ’ по њој не умију,
   но љепости кê твê свете
   стране од раја гори крију.

Боже, кî си ријеке од цвила 845
   за оружје дô мом лицу,
   нека бих те придобила,
   сад покријепи мû десницу.

Храбренос јој ту удијели
   да мир стече пуку твому 850
   и да укаже Бог живе ли
   од освета срцу у мому.

Абра
Олоферне к теби ходи,
   плам нечис му лице одкрива.

Јуд(ита)
Ти се уклони, с’ стране оди, 855
   дворкињице љубљежљива.

Абра (с’ стране)
»Уклони се«, мени рече,
   сила ми ’е њу слушати,
   ну свијес на зло мâ утјече,
   гдје ће сами они остати. 860



Приказање шесто[уреди]

Олоферне и Јудита


 
Олоф(ерне)
О, божице, кâ си од мога
   ти госпођа срца у свему,
   с каквијем молбам среташ Бога
   кад се клањат станеш њему?

Јуд(ита)
»Створитељу све нарави, 865
   о ком дано је свим дихћати,
   ти за биљег твê љубави,
   један поглед на ме обрати.«

Олоф(ерне)
Које љепше, милије које,
   створење би он пазио, 870
   кад у лице лијепо твоје
   не би очи обратио?

Јуд(ита)
»Моје злобе, мê кривине
   толико су тешке биле
   да су у свем, Господине, 875
   мене тужну приобразиле.«

Олоф(ерне)
Ако у теби љепос плоди
   цвијетје свијех од доброта,
   а љепота твâ господи
   врх свијех срца и живота. 880

Јуд(ита)
»Од пакљене тешке узе
   ослободи душу моју,
   чини, чини моје сузе,
   да ми испросе милос твоју.«

Олоф(ерне)
Ако опак и немио 885
   он је теби не допусти,
   ја бих ти ’е допустио,
   реци што ћеш, лијепа, изусти.

Јуд(ита)
»Ти изврши мê пожуде,
   ти, с кијем мисô мâ се влада, 890
   од твê чекам примит руке,
   све што срце мê се нада.«

Олоф(ерне)
Јача моја десница је
   од деснице Бога твога,
   ако ти она потребна је, 895
   ево теби мача мога.

Јуд(ита)
На ови начин малоприје
   ја сам ш њиме бесједила,
   и узазнах да му није
   мâ недрага молба била. 900

I да познам да он прими
   моје уздахе, моје цвиле,
   у глас ови знат чини ми
   твоје среће свијем миле:

»Расрчена сасма Бога, 905
   кî невјерним прити штете,
   Олоферна великога
   учинит ће сабља освете,
   и његова бојна глава
   страх јим смртни обећава«. 910

Олоф(ерне)
Још обазнај, душо мила,
   ја хоћу ли дух пуштити
   Јудитина посред крила
   кад сит славе будем бити.

Јуд(ита)
Кад би кадгод чêс подала 915
   теби у крилу умријет мому,
   с крвим би га оплакала
   по истому гвоздју твому.

Ах, куд мисô твâ одходи,
   ах, кû желиш теби осуду? 920
   Живи, живи, докле годи
   небеса те држат буду.

Олоф(ерне)
Дајте, дајте, о, дворници,
   да напијем још Јудити,
   мôј госпођи, мôј божици, 925
   кâ ће моја вазда бити.

Гдје си блага, слатки браче,
   гдје ме љепос твâ притеже,
   слаткијем пићем нека јаче
   љубав срце мê растеже. 930

Доносе му пити.

Слатко пиће, кê сметено
   срце умијеш покрипити,
   ако нађеш мê рањено,
   ах, немој га оздравити.

Не донеси њему лијека, 935
   нег с Јудите свеђ се труди,
   нека од ње лијека чека,
   нека од ње здравļе жуди.

Здрава лијепа, здрава мила,
   здрава слатка мâ љубави, 940
   заједно са мном господила
   небу, земљи и нарави.

Ну уморне мê зенице
   сну се сасма придавају,
   сред разблудне мê пернице 945
   по’ ћу, душо, по’ ћу, рају.

Јуд(ита)
Пођи славна твâ доброта
   твому труду покој дати,
   ја ћу твога врх живота
   свуколику помњу имати. 950

Олоф(ерне)
Ако будем не отворити
   моје очи затравјене,
   реци, лијепа, да ћу снити
   да Јудита изда мене.



Приказање седмо[уреди]

Јудита, пака доходи Абра


 
Јуд(ита)
Одијели се змај огњени, 955
   пође срда, пође клета,
   заспо, заспо сан гвоздени,
   свршила се већ твâ љета.

Бојне трубље гласовите,
   немојте му сна отети, 960
   од добити свê честите
   неће славе већ видјети.

Ако драго небесима
   буде мени помоћ дати,
   с веселијем ви гласима 965
   хвале ћете мê пјевати.

Боже Абрамов, владај сада,
   од деснице смјенство ове,
   да вјечнога сред запада
   паду справе све његове. 970

I ако молбе моје зачу,
   мој драг Боже, згар с небеси,
   ти дај крепос бојну мачу
   Олоферне с кијем се реси.

Одходи за убит га.

Абра
Јудита ме мâ одправи, 975
   да ш њим ријечи лашње склада,
   не видим ју чим забави
   млађахна се она сада.

Јуд(ита)
Гдје си, Абра, к мени ходи,
   све што жељех, све се стече. 980

Абра
Што ми се ово видјет згоди,
Олоферну главу одсијече!

Вајмех, срце ме се тресе,
   јаох, мене у мени није!
   Сабљу баци, главу однесе, 985
   с’ свилом кâ му одар крије.

Кад се од срде усионе
   из пернице тијело обори,
   кô сред крви трепти и тоне
   из грла јој кâ се отвори. 990

Јуд(ита)
Овако се плаћају злоће,
   мјесто пирно мени ово је,
   гдје овако плоди воће
   од љубави верне моје.

Оди кртјет веће није. 995
   Што стојимо? Што мислимо?
   Пут честите Бетулије
   поспјеш’мо се, поспјешимо[4].

Немој да ти страх узрочи
   од силника глава крива, 1000
   угашенијех кâ из очи
   још страхоће смртне одкрива.

Мога града чељад верна
   обазнат ће, дрúго мила,
   кî на гозбах Олоферна 1005
   лијепи дар сам ја примила.

Абра
Ход’мо, ход’мо, без бојазни,
   допуштено ер је теби
   од убијене зле наказни
   твôј исходит при потреби. 1010

(С’ стране.)

Сада познам с мôм болести
   све што је досад дјеловала,
   да плод чисте ńе би свијести
   с кôм је вишња влас владала.



Приказање осмо[уреди]

Араспе и Аргита


Арасп(е)
О, Аргита мој примили, 1015
   могућ ти ’е бог љубави,
   Олоферна он усили
   лијепе гозбе да приправи.

Арг(ита)
Бог љувени чини чуда,
   ну оному кî га сцијени, 1020
   најдражијех сред разблуда,
   већкрат рађа јад пакљени.

Арасп(е)
Оне справе и раскоше
   рад Јудите он приказа,
   ах, веле ти, вазда може 1025
   љепос драга од образа.

Арг(ита)
Већекрати гозбе[5] чине
   мнози својијех рад божица,
   ну с имањем свијес јим гине
   на здрак лијепих од зеница. 1030

Арасп(е)
Све што земљом море дава,
   врх трпеза сребрнијех,
   угледа се сред направа
   [...] у судијех златнијех.

Ромони се кî чујаху 1035
   разлицијех златнијех жица,
   кê се пјесни припјеваху
   на чâс од ње рајска лица,

кî се танци уљуђени
   заметаху лашње и брже, 1040
   кô свак оста сличан стијени
   кад Јудита свој заврже.

Сад би ступај свој успела,
   а сад у круг обратила,
   а сад би се залетјела 1045
   лакша и бржа нег вила.

Чим ступаји ње склађаху
   тако игру свеђ разлику,
   младци земљи завиђаху
   кâ примаше чâс толику. 1050

Арг(ита)
Када љепос у промјени
   лакијех ступаји танца искаше,
   срца млади затравјени
   давају јој у хараче.

Највеће онда замахнита 1055
   младос, којом плахос влада,
   кад се рука руком хита,
   кад се шапат с’ шаптом склада.

Од велике јесу штете
   слични танци и забаве, 1060
   јер се у њима већкрат срете
   смрт душе и смрт од славе.

Арасп(е)
Мјеста од гозба прибогата
   сваколика сунцем сјаху,
   мнозим свјетњак суха од злата 1065
   с пламим свјетлос сву чињаху,

пачек сунце тад ведраше
   стране сретне и честите,
   кê сред слике лијепе сјаше
   од млађахне Израелите. 1070

Олоферна ти угледа
   – љубав скрит се ер не умије –
   кô ш ње свога он погледа
   ни час један сврћо није.

Арг(ита)
Видјех, видјех и савише, 1075
   али срце зло гонета
   да она љепос с кê уздише
   не чини му доспјет љета.

Љепос женска плам огњени,
   лијепи човјек ријет се море 1080
   наћ’ у пламу живот цијени,
   а смрт нађе и још горе.

Ткому живот јес од сцијене,
   тко не жели уздисати,
   од отрови и од жене 1085
   добро му се свеђ чувати.

Ну гдје ноћи мало остаје,
   докли дзора дан упути,
   гдје свак у сну часе траје
   ход’мо и ми починути. 1090



Приказање девето[уреди]

Виде се врата од Бетулије.
Јудита, Абра, Озија и кор Жудјела


Абра
Мâ госпође, гледај, пази,
   кî по мирим пук се изреди
   и Озија гдје се гласи,
   како с тобом да бесједи.

Озија
Али смртне носиш гласе, 1095
   али драгу нам слободу,
   о, Јудита, реци веће,
   јаох, јесмо ли на заходу?!

Није нам цвилит веће дано
   рад радости, ни рад узе, 1100
   наше ер срце прем скончано
   већ не храни ниједне сузе.

Јуд(ита)
Смири жалос пука твога,
   ја с’ славами к вами ходим.

Овди каже главу Олоферна.

   I ево вам опакога 1105
   Олоферна с’ собом водим.

Уз најслађе златне жице,
   сви с гласима меденима,
   свак кажућ весело лице,
   захвалите небесима. 1110

Небескому ер по дјелу
   непријатељску сву влас стрену,
   ваше љуби, дјецу милу,
   ви гледајте сахрањену.

Кор
Живи, живи, о, младице, 1115
   живи Абрамов Бог могући,
   кî ти стави сред деснице
   од свê сржбе мач горући.

Посред темпла присветога
   појмо, појмо на измјену, 1120
   Абрамова славећ Бога
   и Јудиту прихрабрену.

Она ’е наша мајка права,
   она обрана сваколика,
   Израела она ’е слава, 1125
   од Солиме част и дика.

Живи, живи, о, младице,
   живи Абрамов Бог могући,
   кî ти стави сред деснице
   од свê срџбе мач горући. 1130

Јуд(ита)
Олоферна ево главе,
   још му је чело крви жедно,
   све овако врже славе,
   кê се стјечу неправедно.

Кор
Живи, славна, о, младице, 1135
   живи Абрамов Бог могући,
   кî ти стави сред деснице
   од свê срџбе мач горући.

Ход’мо сада пуни мира
   Бога у црквам прославити 1140
   и њиховијех врата и мира
   с ловориком окрунити.

Јуд(ита)
Али прије да се успети
   на мире ова глава буде,
   нека може страх унијети 1145
   у његове војске худе,

јер би тако веле прије,
   запањене и пристрашене,
   видећ њега да већ није,
   биле од вас све побјене. 1150

Озија
Сад ћеш, сад ћеш угледати
   противнике наше опаке,
   гдје ће у крви сви остати
   од деснице наше јаке.

Справимо се свијех посјећи, 1155
   стримо охолас злобнијех глава,
   за они ловор славни стећи,
   кî нам небо обећава.

Погинут ће ружно они
   кî вас мњаху свијех прождријети, 1160
   неће имат Бабилони
   тко жалостан глас однијети.

Кор
Живи, славна, о, дјевице,
   живи Абрамов Бог могући,
   кî ти стави сред деснице 1165
   од свê срџбе мач горући.

Јуд(ита)
Јача жена до’ ће од мене
   кâ ће отрт наш плач љути,
   и узе старе замршене
   с умрлијех ће раскинути. 1170

Из дјевичке ње утробе
   до’ ће пород божанствени,
   да оплаче наше злобе,
   да отвори стан блажени.

Он ће охоле сатрт главе 1175
   и оборит с крижа свога,
   за дат’ нами рајске славе,
   Олоферна пакљенога.

Сврха



Референце[уреди]

  1. глеау
  2. Након 708. стиха слиједи лакуна. Преписивач је у загради додао опаску: »qуи манцано (= овдје недостају) 24: станзе«. Иза те напомене пола странице је празно, а потпуно су празне и сљедеће три странице. Дотадашња организација текстуалнога материјала показује сљедеће: на страницама гдје су ознаке за приказање, дидаскалије и пописи ликова у призору, преписивачу је стало шест строфа; на страницама гдје тога нема, увијек има седам строфа. Будући да су на страници гдје се текст прекида исписане двије завршне строфе првога призора, за којима слиједи ознака за други призор и попис ликова (Јудита, Абра и исти) те прва строфа, на празноме простору остало је мјеста за још три строфе. Сљедеће три празне странице – према назначеној рачуници – могле су садржавати двадесет једну строфу, што значи да другоме призору недостаје укупно двадесет четири строфе. Будући да иза лакуне слиједе три завршне строфе другога призора, произлази да је он требао имати двадесет осам строфа. Тешко се је домислити због чега највећи дио строфа недостаје, односно, како преписивач зна да их је баш двадесет четири ако их није нашао у предлошку.
  3. веʃегљегље
  4. поспјесцмо
  5. госте


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Антун Глеђевић, умро 1728, пре 293 године.