Сви они, ки путују
по свиту, величак у себи вај чују,
када се од дразих од својих дјељују.
У муци приљути
њих срце невољно злу болес оћути,
а позор сузами грозно се замути,
тер у ту злед прику
с начином рич не да јад рити чловику,
тач срце усчује злу болес велику.
Најлише скуси ли
по дјелијех, кад буду, чим буду живили,
ш њима, да вјерно вик јесу их љубили:
Мука је велика,
кад се дух одијеља од тужна чловика,
ну тој ни зледи овој ни близу прилика.
Тој сада познам ја,
видећи, драги мој, гди далеч идеш тја
од мене, ка се рих звати се вик твоја.
Теј ријечи вељаше
вил једна, чим свога драгога гледаше
дијељат се, којега врх свега љубљаше.
