Његда бише данци мени
мили, љубци, слаци и дрази
при него ме вај љубљени
зло порази;
а сад их је тамнос худа5
тако љуто обујмила,
да умрити зарад труда
јес ми сила.
О жестока зла љубави,
покли на ово имах доћи,10
зач ме с прва ти добави
тве помоћи?
Не бише ме у тој твојој
сили за двор начин дати,
покли имаше мене овакој15
пак скончати.
За што пода радос моју
да се њоме диче друзи,
а да ја, ки ње бих, стоју
све у тузи?20
Ниједному се вик не прима
господару узимати
ствар, ку на дар слугам свима
буде дати.
Које хвале хоћ да рити25
буду на те твоје стриле
јадно чинећ сад ме мрити
без ме виле,
ка ми неће из спомене
за ствар ниједну вик изити,30
чим твој буде плам љувене
већ на свити?
