Не мојте нам ви зазрјети
јер смо пришли овди сада
оставивши наша стада
славно мјесто сеј видјети,
можемо вам право ријети, 5
ради жеље сегај Града
не хајасмо дажда, града,
ни труд сваки ми поднијети.
Не мојте нам ви зазрјети...
Велике смо чули славе
од вашега сегај Града, 10
да надходи све државе
од Истока до Запада,
још господу у њем праве,
кијем прилике није сада,
и замјерно да се влада 15
тер му слике није на свијети.
Не мојте нам ви зазрјети...
Такођер нам сповидјеше
да су овди лијепе виле,
и како су мнозијех, ријеше, 20
њих липотом затравиле,
туј нам срца свим умријеше
како би се прије видјеле,
ријесмо, кад би оне хтјеле,
на њих служби сви умријети. 25
Не мојте нам ви зазрјети...
Чуј нам нитко не забави,
јер смо стада оставили,
забавите ви љубави,
ка нас на тој свих усили, 30
кад не могу јаци лави
љувеној се отет сили,
ми ли бисмо јаци били
љубави се тој опријети?
Не мојте нам ви зазрјети... 35
По ком ствари теј зачусмо
ке нам од вас туј казаше,
једнага се сви ганусмо
тер ођосмо онијем паше,
а хрло се ми двигнусмо 40
подбив истом сурле наше,
ш њими доћ у мјесто ваше
свирит овеј дни и пјети.
Не мојте нам ви зазрјети...
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола Наљешковић, умро 1587, пре 437 година.
