Не могућ трпити већ гњива љувена,
ки чини патити сва ми зла пакљена,
сам тужан идох ја пун трудна умора
од пука далек тја у скров пус од гора,
гди само чине стан жестоке теј звири,
ке нигда тихи сан у мир драг не смири;
а све тој за боље моћ се сам истужит
кроз болес, ка коље срце ме на сај свит,
и желећ живот мој како год свршити,
плачући овакој сам почех вапити:
о смрти, бога рад, хоти ми казати,
хоћу ли ја икад ки покој имати?
Ову рич од веће јадовну чух рити,
која ми вик неће из мисли изити:
тад ће тве срце моћ с трудом се смирити,
кад буде вриме доћ, да будеш умрити.
