Пјевам мисао моју милу,
Без покоја ка држи ме,
I у мому сваком дилу
Без пристанка ка мучи ме,
Мисао ону, ка несвијесна 5
На далече свеђ од мене
Украда се, тер обијесна
Иде к лицу ме љубјене,
I ту, када љубав блага
Ну узбуде довестити, 10
Од погледа блудна и драга
Не умије се одијелити.
Ту разгледа у радости
Од зеница ме љубјене
Поглед, зраке и свјетлости, 15
Ке су мени забрањене,
Тер стојећи сред весеља
Без икакве муке и смеће
Не дође је игда жеља
Вратити се к мени веће. 20
Ах врати се, мисли луда,
Душе моје цијећ покоја,
Тере с тобом ма пожуда
Нек затвори крила своја.
Нути битја невољнога, 25
Силован сам кад на свити
Цијећ удеса худа мога
Мисли мојој завидити.
Ма ну узрок имам када
Завидити мојој мисли, 30
Не одлучим зашто сада,
Да ма мисо већ не мисли?
Нег кад мислит будем стати
Мојијех мука већи дио,
Повраћам се размишљати 35
Оно, што сам домислио.
Зашто, мисли худе и прике,
Силујете мислит мене
I сред муке привелике
Ме проводит дни љубјене? 40
Али зашто моје муке
Када станем ја мислити,
Не одлучим с ме одлуке
Веће нигда не мислити?
Ма кад мислим, није моја, 45
Што ја мислим вик, кривина,
Кривина је, мисли, твоја
I силе је тве врлина.
Ну кривина мисли моје
Сва се може њој простити, 50
Ер кушати све покоје
Не би могла без мислити.
А који покој може имати
Вику мисао ма љубљена
Него само размишљати 55
Лијепос, ком је затрављена?
I зато ћу већ од сада
Пустит мисли мој мислити,
I нити ћу већ икада
Мисли мојој завидити, 60
Ербо мисао ова моја
Од мене је порођена,
Сред горкога непокоја
Не ћу да је заплетена.
Зато веће ну пођите, 65
Мисли моје, мисли миле,
Пођте, и он час одлетите
У љубјене моје Виле.
Пођте и он час разгледајте
Не липоте рајску слику, 70
Тер ту у ње уживајте
Слас и радос привелику.
Само молим, изван лица,
Гди се љубав моја плоди,
I изван прси и зеница, 75
Драга мисли ма, не ходи.
Ер сред лица љувенога
Сву ћеш лијепос угледати,
Да ћеш с чуда толикога
Запањена ти остати. 80
У лицу ћеш ње видјети
Свјетлос зрака сунчанога,
Ово заисто, да ћеш ријети,
Мјесто је стања блаженога.
Лијер прибијели од ње слике 85
I од усти руменило,
Кому на свијет није прилике,
Разгледаћеш драго и мило.
Весео посмијех, ријешца блага,
Поносити ступај мили 90
За учинит, да је драга,
У њој су се сјединили.
А у лијепијем ње прсима
Нарав воће њеко стави
За учинит, да у њима 95
Стан је прави од љубави,
Воће јоште недозрело,
Ке јој дава те милости,
Да би реко, да не тијело
Прави је изглед од лијепости. 100
Кад ли угледаш, моја мисли,
Зрак и свјетлос од ње очи,
Да су заисто ту, промисли,
Сунца истекла два с источи,
Али да је уграбила 105
Двије звијезде згар с небеса
I да их је ту ставила
Цијећ подобна себи уреса.
I свјетлости веће ако су
Врх небеса гори у рају, 110
Потребно је ријет, да то су,
Које сред ње очи сјају.
Ер,заисто свијет не има
Њим приличне ствари оди,
А на свим се небесима, 115
Држим, љепша не находи.
Само, мисли ма, разгледа(ј)
У ње очим среће моје,
Ер ње стави сред погледа
Драга љубав ме покоје. 120
I ако тада ти видити
Будеш поглед ње немио,
Ти немо(ј) се припастити,
Биће кадгод благ и мио.
Ако ли би сред ведрине 125
Мили поглед указала,
Од љубави ње једине,
Мисли, уфање да ти је дала.
Вратите се, пак вратите,
0 ме мисли, тер радости 130
Мени миле донесите
С успоменом ње липости;
I кад, мисли, домислите
Лијепе виле ме липоту,
Ну мислећи намислите 135
Коју утјеху мом животу.
Ер вашијем у мислима
Не можете, мисли моје,
Љепше мислит, ни у њима
Љепше кушат ја покоје. 140
Зато, мисли, моја мисли,
Ја те пуштам све мислити,
Лијепос виле ме, намисли,
Да ћу свеђер ја љубити.
Намислићеш то истину, 145
Ербо вјерно ну љубићу,
I љепоту ње једину
Понижено свеђ дворићу:
Само молим, да сред твоје
Мисли будеш намислити, 150
Како ћу ове пјесни моје
Лијепој Вили поклонити,
Једа пјесни ку пробуде
У њој мисао од љубави,
Нека и она сред разблуде 155
Мисао и љубав сву постави,
Једа кадгод мисао моја
С ње мислима састане се,
I љубити сред покоја
Једна другу намисле се. 160
Тад би мисао ма најдраже
У мислима промислила,
Да је обје мисли наше
Драга љубав сјединила:
Тер бих мого промислити, 165
Мога покој од живота
Да је само свеђ мислити,
Колика је ње липота.
I мојоме том у мисли
Ја бих мисли мого ријети: 170
Свеђ ме лијепе лијепос мисли,
Она је покој мој на свијети.
