Јовадин — Монсиеур де Поурцеаугнац/8
| ←Шена седма | Јовадин Писац: Жан Баптист Поклен Молијер ШЕНА ОСМА |
Шена девета→ |
ПУРГОНИО: Мени је, госпару, велика час да су ме изабрали за служит вас.
ЈОВАДИН: Ја ви сам добра слуга; рингразиато га се.
ПУРГОНИО: Ево овди једнога врла чоека од моје исте проифесиони, с којијем се идем поразговорит више начина с којијем имамо с вами проћ.
ЈОВАДИН: Ја вам вељух, није фајде да се много старате, еман ја сам чељаде за узет што год ми се приправи.
ПУРГОНИО: Ончас сточиће.
ЈОВАДИН: Бре, једному младу чоеку да га префати одмаха манлнкунија, кад опази оваку обућу по кући, већ није ине одјеће до црне капе, црне јапунџе, све црно! Ружно, људи!
ПУРГОНИО: Госпару, узмите ваше мјесто, ако вам је драго. (Иза како су сјели обадва лијечника, узимљу Јовадина један за једну, а другу руку за обит му полас)
ЈОВАДИН (пружајући руке): Клањам ви се. (Видећи дје му облазу полас) Те шта ту тражите? Шта то хоће рећи?
ПУРГОНИО: Имате ли добар апетит, госпару? ијете ли добро?
ЈОВАДИН: До моје душе, и једем и пијем големо, еман да је шта.
ПУРГОНИО: Толико горе; та велика аппетенза дел фреддо е делл'умидо није друго негли једна очита врућина и сушина која је унутра. Спите ли јако?
ЈОВАДИН: Кад сам добро ијо, а боје пио, спавам ко крмак.
ПУРГОНИО: Ужа ли вам се снијеват?
ЈОВАДИН: Бива кадгод.
ПУРГОНИО: Од које нарави буду ти срни?
ЈОВАДИН: Здраво ми паметно, од нарави од сана! Чудна белаја! Тер каква је ово вражја бесједа, људи?
ПУРГОНИО: Каква вам у јутро буде материја?
ЈОВАДИН: Јок, да ни је просто; ја не фатам вражији кус те ваше јазије, већ би боље било да ја узмем понајлахше и попијем једну чашу вина и једно по оке добре ракије; а што ће те лакрдије?
ПУРГОНИО: Узтрпите се једну мрву, ми ћемо се узет овди прид вами поразговорит врху вашега посла и говорит ћемо нашки за да се боље разумије.
ЈОВАДИН: Које се трице хоће за изјез један залогај.
ПУРГОНИО: Бивши је ствар истинита да се не може оздравити једна немоћ кад је се добро не позна, а не може се добро познат прије него си добро зачео у памети особиту и праву врсту од немоћи по путу од ње биљега дијањостикијех и проњостикијех, зато ви, госпару, ко старији од мене, ваља да ми допустите уљеситит у размишљање од ове немоћи коју имамо под руком прије негли дођем на терапеутику и на лијеке од којијех ћемо имат потребу пер ла перфетта цуразионе делла медесима. Ја даке говорим, госпару, цон востра пермиссионе, да овди ови наш немоћник јес веома јако заокупјен, освојен и мучен од оне врсте од махнитости коју јако добро ми називамо малинконија ипокомдрдјака, спечија од махнитости веома трудне и икоја не иште мање негли једнога Ескулапија како је ваше госпоство, консумано у нашој арти, и који сте се, како се рече, устарали и посиједјели међу тијем немоћима и кому их је толико и толико прошло прико рука од сваке врсте. Ја је називам малинконију ипакондријаку за разлучит је од друге двије; зашто славни Галено јако паметно на своју обичајну поставља три врсте од ове немоћи коју ми именујемо малинконију, тако названу не само од аутора латинијех негли и од грчкијех, ствар .коју је добро нотат за нашега посла. Прва која изходи дал проприа визио од мождани; друга икоја изходи да тутто ил сангуе фатто е ресоси атрабиларе; трећа названа ипокодријака, која је џусто сад ова наша, која изходи дал визио од кога дијела доње утробе, то јес дал бассо вентре е далла регион инфериоре, ма особито од сл'језене; врућина и огањ од које носи у мождани нашега немоћника доста и доста чинећа густијех и крупнијех пара, од којијех црна и нездрава узрокује деправазионе алле фунзтони делла фацолтà принципале, и чини немоћ, од које је по путу од нашега разложења ухићен и забезочен. Цхе поп сиа цосì пер виа диагностица инцонтрастабиле, све што говорим, ви не имате друго негли разгледат ову савишњу ставнос коју видите у њему, ову зловољнос пуну страхе и неуздања, сегни патогномоници ет индивидуали од ове немоћи јако добро забиљежени од врхунаравнога старога Ипократа. Ова физоиномија, ове очи црљене и фероче, ова брада оволико велика, ови стас од тијела овако дробан, црномастан, мледан д вас длакав, тутто сегни који га кажу д'ессере фортементе траваглиато да qуеста малаттиа процеденте дал визио делл'ипоцондриа, која немоћ с временом, ако му не отиде у нарав, устара се, обикне се и узме облас врху њега, могла би ласно деџенерат оли у помаму, оли у сичију, оли у апоплезију, олд насврху јоштера и у френезију. Суппосто дунqуе тутто qуесто, покли једна немоћ добро познана напола је оздравјена, зашто игноти нулла ест цуратио морби, неће вам бити мучно погодит се заједно са мном за лијеке који се имаду дат овди овему госпару. Најпрво пер римедиаре а qуеста плеттора обтуранте е qуеста диспосизионе луссурианте д'умори малсани пер тутто ил цорпо, ја сам од опиниони да га се слободно флеботомиса, то јес да му се чешће пусти крв, и свеђ подоста. Најпрви пут из жиле коју зовемо базилика, иза тега из чефалике, а пака, ако се немоћ унетрми, да му се има отворит вена на челу, и да му се отвори јако широко за да крв, која је густа, може слободно излазит; и у исто доба да га се има пургат, дисипилат и евакуат ис пургативима пристојнијем и којијех проси ова немоћ, то хоћу ријет пер виа ди цолагогхи, мелангогхи ет цаетера; и како прави узрок од све ове немоћи јес један сок мастан и мутан, алити једна пара црна и густа, која потамнива, опоганива и измрљива дух живински, зато би било на припозит да учини бање од воде бистре д чисте с доста воде од џонкате, за очистит по путу од саме воде мутеж од сока густа и претила и разбистрит по путу од воде од џонкате црноћу од ове паре. Ма прије ичеса ја находим за мене да би га било добро разтрестит с разговорима веселијем, кантима и ударањем, уз што неће бити непристојно садружит баларина, за да с њиховијем крећањем, хитростим и лакостим од живота могу разтрестит и разбудит лијенос од његова духа принеможена, који узрокује густину од његове крви из које изходи ова његова немоћ. Ово су лијеци који су мени могли доћ на памет, на које могу бит пристављени множи тћа бољи овди од нашега мештра и најстаријега међу нами, како га учи есперијенца, свијес, бистрина и изврснос коју је стеко у нашој арти. Диxи.
ЛАНКРОНИО: Да Бог сачува, госпару, да би ми игда дошло на памет хтјет ишта приставит на то што сте ви рекли! Ви сте веома добро разложили више сења, синтома и узрока од немоћи овега госпара. Разлоге које сте донијели тако су паметни и тако љепи да се не иможе дат да он није махнит и пун малинконије ипокондријаке; и кад би се могло дат и догодит да није ни махнит ни ипокондријак, ваљало би да за л'јепоту од ствари, којијех сте рекли, и за учеснос, с којом сте донијели ваше разлоге, ваљало би да буде махнит. Тако је, тако је, госпару, вои авете дипинто ассаи графицаменте, грапхице депинxисти, све оно што носи собом ова немоћ; не може се ништа паметније ни мудрије зачет, промислит и изнаћ како оно што сте ви изустили на припозит од ове немоћи, сиа пер ла диагноса о ла прогноса о ла терапиа; и не остаје ми сад веће друго нег се веселит овди с госпаром да је упо у ваше руке и ријет му да је веома честит ер је махнит, кад има по тему путу могујство и благоћу од лијека којијех сте му тако свијесно донијели порид очи. Ја их свијех потврдивам, манибус ет педибус десцендо ин туам сентентиам. Све оно што бих хтио приставит није друго него, кад му се узпуштавају крви и узпропургава се, да се све чини у лих, а не у так, зашто нумеро деус импаре гаудет, да узимље сцол ди латте прије бања; да му се учини [...] у који улази соли, со бо је зламење од мудрости; да му се чину обијелит мири од његове камаре, пер диссипаре ле тенебре деи суои шпирити: албум ест дисгрегативум висус; и да му се учини сад ончас ончас један малахан сервицијалић ил qуале сервира ди прелудио е д' интродузионе а qуести гиудизиоси римеди од којијех ако узима оздравит има примит доста помоћи. Једа Бог да, госпару, да ови лијечи, који су све ваши, помогу немоћника онако како бисмо ми жудјели!
ЈОВАДИН: Господари, јест више од сахата да стојим тер слушам гди лудоветате. Али сте постали чињават овдје какав руг али каку машкару?
ПУРГАНИО: Не, госпару, ми се не ругамо поништа.
ЈОВАДИН: Да која је фајда од све те летурдије? шта ли хоћете с тијем спрдњам и лудијем бесједам?
ПУРГОНИО: Браво, још и псоват. Еццо ун диагностицо који се џусто хтио за утемељит његову немоћ, и ово би ласно ласно могло дат у помаму.
ЈОВАДИН: Те дје ме овдје наведоше, у чије ли ме руке поставише? (Овди запљува три-четр пута).
ПУРГОНИО: Ун алтро диагностицо: честе пљувотине.
ЈОВАДИН: Бацимо те трице, де иђимо одовле, кумим вас.
ПУРГОНИО: Ун алтро анцора: инqуиетезза стат на истому мјесту и хтјет приходит с једнога на други.
ЈОВАДИН: Бре људи, кажите ми, шта ово бива? шта ли тражите од мене?
ПУРГОНИО: Оздравит те онако како нам је било наређено.
ЈОВАДИН: Шта, шта, мене оздравит?
ПУРГОНИО: Е, е, тебе апунто.
ЈОВАДИН: Пођте, говна јејте, ја ни јесам болан.
ПУРГОНИО: Цаттиво сегно, кад немоћник не ћути своје немоћи.
ЈОВАДИН: Ја вам велим да сам ја здрав међу све што је здравијех и да се ћутим да не имадем куд боље.
ПУРГОНИО: Ми знамо боље од тебе какав си и како се ћутиш. Ми смо лијечници који видимо веома добро и познамо биће у кому се находиш.
ЈОВАДИН: Ако .сте ви хећими, ја нити имадем шта с вами нити за вас марим; већ ако нијесте знали, ругам се ја свом том вашом медижином, тер нити ми требујете ви ни она.
ПУРГОНИО: Охо, ево ти махница веле горега него смо се игда надали.
ЈОВАДИН: Чујте. У мене толико мој бабо колико моја мати нијесу нигда у живот хтјели икаква лијека докле год су били у животу; а потом тога, кад је Бог хотио, лијепо су мирно умрли без да им смије присмрдјет ни сметат их нико од тезијех л'јекара.
ПУРГОНИО: Сад се не чудим нимало да су породили сина махнита. Виа, ми слиједимо што нас тока; почнимо га лијечит, и по путу од канта весела и од музике настојмо штогод утажит, умирит и расладит ијутину од његова духа, кога видим да је близу за ужећ се и узаврет на чудан начин.
|