Јовадин — Монсиеур де Поурцеаугнац/1
| ←Насловна | Јовадин Писац: Жан Баптист Поклен Молијер ШЕНА ПРВА |
Шена друга→ |
АНИЦА: За карита, Џоно, имајмо помњу да когод не изиде. Ја се сва тресем да нас не виду заједно, ер би све веће доспјело иза онега што ми је било забрањено.
ЏОНО: Гледам са свијех страна д заисто није нигдје никога.
АНИЦА: Стој и ти, Ката, на стражи и отвори врло очи да ко не изиде.
КАТА: Не бојте се, спустите се на ме и говорите без страха што год вам је од потребе.
АНИЦА: Јеси ли промислио штогод што би нас помогло у нашему послу? и уздаш ли се ти, Џоно, моћ доћ на крај за сместит ову женидбу коју је мој ћаће толико зачелио?
ЏОНО: Ако ништа, настојмо, колико год се може; и џа имамо њеколико робе за чинит отит у вјетар сву ту справу.
КАТА: Жимочи! ево ти оца.
АНИЦА: Ајмех! разлучимо се ончас.
КАТА: Не, не, не крећите се: ја сам која сам се приварила.
АНИЦА: За карита! Ката, заисто нијеси у тому дават нам оваке скосе!
ЏОНО: Тако је, лијепа Аница, ми смо за тега приправили мноштво ствари и не ругамо се нимало, него се имамо служит сваком до једне; доста ми је да ми си ти тако допустила. Не питај нас што имамо чинит, ер ћеш имат тако веле веће дивертимента, уколико и на комедијам најбоље је не знат што има бит, и да ти нигда све до сврхе не приповиједу, за оћутјет ону насладу која се има кад штогод чујеш али видиш од чеса се нијеси надала. Зато буди ти доста знат да ми имамо под руком разликијех варка и привара свијех справнијех за дат надвор како кад од које узбуде потреба и да врла Ката и финдрић Маскариљо узели су за главу ови наш посо.
КАТА: Уистину, али ти се отац руга хтјет те садружит с тијем његовијем трговцом тамо из Сарајева, госпаром Јовадином, кога у свој живот није нигда ни видио и који се упутио за доћ на Плоче и дигнут те мами на срамоту? Је ли разлог да три-четр тисуће веће, што се гов он да има ти влашина, на саму ријеч твога дунда чину му изпустит једнога љубовника који ти толико срцу прилипће? I једна така дјевојчица је ли учињена за бит жена једнога влашине? Ако он има вољу за оженит се, зашто не узме једну влахињу и пусти с миром живјет нас крстјане? Само име од Јовадина чини ми једну рабију да не умијем изнијет. Врим на Јовадина. Кад не би било друго него само то име од Јовадина, ужегла бих све што имам, кад ми не би бастало разврћ ту женидбу; и може бит што му драго, не бој се, буди жива Ката, ти нећеш бит Аница Јовадинова. Јовадин! може ли се овака притрпјет? Не, заисто. Јовадин је једна ствар коју нигда не бих могла поднијет; и ми ћемо му их толико и толико склопотат, и учинит таке руге од њега, да ћемо се чинит госпару Јовадину вратит у Сарајево, одкле је и дошо.
ЏОНО: Ево нашега Маскариља који ће нам умјет штогод ријет о њему.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.
|