Јарац у памети—Сганарелле оу ле Цоцу имагинаире/5
| ←Шена четврта | Јарац у памети Писац: Жан Баптист Поклен Молијер Шена пета |
Шена шеста→ |
Ончас се одовле уклонио: има разлог, није допустио мојијем очима да виду што су веома жудјеле и биле куриозе за видјет. Ма криво које ми чини очито га веће познам и ово мало што сам видјела сасвијем ми га је одкрило. Сад се не чудим ништа да с онаком слабостим одговара на чисту љубав коју ја имам за њега. Нехарник све његове милости и оспрема и гој за друге; ја постим и морим се, а оне с мојијем уживају. Ево ти како дан-данашњи мужови с нами проходе: оно што им је допуштено, брзо им додије. У почетак буду чудеса; кажу за нами љубав да се већа не може; кад пак добрзо, какви су, угаси се та љубав, остине им сасвијем васколик огањ, а носу друговдје што би имали у својом кући остављат. А, а, ово ми је оволико жô и чини ми згучулават, да није апоста који закон учињен који допуштива женами да могу промјениват мужове на исти начин како се промјенивају и кошуље! То би се хтјело и било би назбиљ комодно. Ја знам којугод овди која би, на вјеру, жудјела и хтјела ово исто што и ја иштем. (Угледа и диже ритрат који је Јели пô на тле). Ма који су ово лијепи дијаманти које је срећа на ме намјерила? Лијепо ти је ово жмалдано, који је ово лијеп и галанат интаљ! Дану да отворимо.
|