Лежандар, који би цар и краљ од свита,
и кога свакоји језик сад почита,
свом војском оружном њекада ходећи
изнаћ крај и чело од земље желећи,
сниг га, лед и зима толика замете,5
да прими тега рад не мале он штете.
Напокон дошадши на један стан у ноћи
поче се гријати, починут за моћи,
и такој гријућ се војника упази
од зиме гди једва к стану том прилази,10
с мјеста се подиже и њега постави
на мјесто на своје с великом љубави,
знајући, колико вриједна је велми ствар
и мањим од себе створити час и хар.
А ти јур у кући туђојзи видећи15
једнога убога уза те сједећи,
не само тога рад гњивно се расрди,
ману још немило њега туј погрди.
Како то учини, ну мало размисли,
ако т' ум све нису тамности притисли.20
Не знаш ли, на охола ер земља сва виче,
а главу приклону ни оштар мач не сиче?
не знаш ли, ер ове три ствари одвеће
и богу и људем велми су мрзеће:
богатац лакомац, стар чловик, ки блуди,25
и убог потребан охоле, зле ћуди?
не знаш ли, с неба сгар ер за ту охолас
најлипше створен'је врже бог у пропас?
Друго т' сад не вељу нити ћу већ рити,
за с тобом у ричи борећ се не прити.30
