Дзоиле тамни мој, ки лажућ све хиниш,
у писму толикој чиме се вјеш чиниш,
рец' ми, ако т' ум нездрав у свему сад није,
ко је тај, ки би прав осуђен најприје?
ки слипац јес оној, ки слипци меу свима
видин'је толикој танахно прем има?
ке с' оно три жене, ке никад на свити
стојећи скровене не могу умрити?
ки чловик оно би, кога моћ срдита
трети дил јур уби на земљи од свита?
и ка је оно ствар, ку мудри говоре,
да на свит никадар љубит се не море?
кти' ми пак тва воља праведно још рити,
ка је ствар најбоља и гора на свити?
