ЈЕЂУПКА
Притисну ме к себи једна,
како исту своју душу,
да ме учи дјела вриједна,
и да ја њој послужују,
ку за слатку 5
ја узех мајку.
Старичица умиљена
бјеше лица нагрешпана
њеколико погрбјена
и од много видјет' дана 10
помна врх свега
врху млађега.
У страху сам ње храњена
мало специ меу науци,
често љутијем прутом бјена, 15
у великој живућ муци,
силована
да сам знана.
Именом је звана била
зорољуба Златоглава, 20
ка 'е сва знања придобила,
неумрла кê је слава,
ка што 'е знала,
знат ми је дала.
Увјеџба ме многе ствари, 25
кê у водах моћ имају,
и врх земље одизгари
траве, кê нам помоћ дају,
чуда многа
свијета овога. 30
Сповидје ми сунца моћи,
мјесец, звијезде како сјају,
сунце об дан, звијезде у ноћи
и свијех крепос, ку имају
врх свакога 35
здања од бога.
Пак ми указа сијемо и тамо
у се'ам неба се'ам свјетлости,
под којом се ми рађамо
свак под своју свôм крепости 40
чудним дари
одизгари.
Још ми указа више тега
у осмому небу гори
особнијех дванес биљега, 45
и што сваки врх нас твори
од мјесеца
до мјесеца.
Сповидје ми звијери од горе,
како могу одвјет дати 50
рибам, које плију море,
и још љубав ш њим имати,
што ни'е слика
ствар велика.
Научи ме птицам путе 55
знат', кроз вјетар куд проходе,
и врх трава змије љуте
пришад какав траг оходе,
плав куд мине
врх пучине. 60
Пак ми рече: кћерце мила,
тој ти за сад доста буди,
што си од мене научила,
за напредак још потруди,
да т' ни'е знање 65
друго с мање.
Тако са мном у љубави
један дан ми иштом рече:
веће о себи ти борави,
мене граби смрт најпрече; 70
теј крепости
знат' ти 'е дости.
I пођ веће исти хране,
куд те добра срећа узводи,
обходећи свијета стране 75
с благосовом мојијем ходи,
чин' то знање
да ти 'е имање.
Одијелих се од ње тада,
обливши се сва сузами, 80
тер ни'е села, није града,
гди не допрем ја с другами
снаге од праве
Златоглаве.
Ну ње не би ријеч за мање, 85
којом себи злед прорече,
у скором је зла смрт заније,
тужној мени куд ми утече?
душа 'ој била
богу мила. 90
Згубила сам битје моје,
остала сам већ сирота;
свјетујте ме, мê госпоје,
што ћу тужна од живота
с мало руха 95
празно круха?
Страјала сам моју младос
не знам како дворећ друзијех,
не познавши ни'едну радос,
а сада је мном руг и смијех; 100
иштем хране
по све стране.
Идем к тамному западу
од изтока мириснога,
носећ помоћ стару и младу, 105
само гредем ради тога
за стрт' моћи
свијех немоћи.
Имам собом лијеке многе
од богатијех онијех страна 110
за богате, за убоге,
чујте сада, ко сам звана
Знахорица
мрколица.
Одлука је мâ дворити 115
свијем госпођам, госпе драга,
и умиљена вазда бити
и свакому у свем блага,
ну особита
по сва лита. 120
Од безумнијех далек' стоју,
крепоснијех ми 'е дружба дража,
без пристанка свеђ настоју,
да се разум мој узмнажа
да 'е глас славе 125
Златоглаве.
Ка ми свјет да након знања
при'е да дружим с убозијема,
нег' с богатијем, ер с неимања
убог од тијех час не прима, 130
засве ер знање
влада имање.
Још ми рече: знана убога
у тамашу вик не узима',
ни њим шпота' без разлога, 135
ер свак свога свраба има;
пса не буди
да т' не оди.
Тој ли пођеш без потребе
пса туркати и будити, 140
тер те чује, али огребе,
немој ти пса пак кривити;
тва 'е кривина,
ничиа ина.
Нути што се подругују 145
мноме тужном вилом горском,
мните, да вас ја не чују?
ах, тужите боли горком;
и кад спите,
знам што сните. 150
Знам, све сада што мислите,
и што вам је у памети;
ер ме знање, ако мните,
од вашега напријед лети,
памет хитра 155
бржа 'е од витра.
Знам, у паклу што се твори,
у све четр стране свијета,
и на осмом небу гори,
више памет ма не узлијета; 160
Инијем тмина
сијели танчина.
