АТ ДРУГИ
Шена прва
Јове, Јуноне, Ио обратјена у краву
Јове:
О краљице, што бит море, 495
да си тако оставила
саме рајске моје дворе,
тер си се овди доћ справила?
Што има бити сеј зелени
да ти тако омилише, 500
и да извести овди к мени
твој могући урес бише?
Јуноне:
Да реци ми што има бити
да си у овој ти дубрави?
Али жудиш лов слиједити, 505
ал' починут ту на трави?
Ка је ствар оно ка се крије
за онога дубја гране:
звијер од лова оно није,
ни дубраве таку хране? 510
Биће биљег худе чести
тве љубави, пута твога,
биће узрок мê болести,
твога издања, јада мога.
Јове:
Горска звијер је, друго није, 515
коју овој у дубрави
сретох, ди ме мало прије
за починут хлад устави?
и чим гледам по зелени
њу гди сама овди пасе, 520
видјех образ твој љубјени,
и небеске чух тве гласе!
Страх и сумњу дакле остави,
ер не имаш ти разлога
да ме крива тва ријеч прави, 525
ни од пута се л' страшит мога!
I ако мени не вјерујеш,
ну је помно сву разгледа',
нека оку твом вјерујеш
и имаш вјеру, ку ми не да! 530
Јуноне:
Ствар је лијепа над све ине,
ку сам досле ја видјела,
нисам таке вик живине
у овијех странах оћутјела!
Од чијега је стада, њоме 535
ки ли пастијер господује?
Како је овди сад с тобоме,
али овди свеђ станује?
Ну погледа' ка бјелоћа
лијепо тијело љепше одива, 540
ну гледа' опет ка чистоћа
јасне очи уресива!
Јове:
Од земље се породила,
и прије нег ти с неба сиде
из утробе ње изиде; 545
ето веће све си одкрила.
У истину сама не има
сред овезијех стат дубрава
ка љепоту свијех узима
звијер тач мила и гиздава: 550
мој дар она има бити,
и ти, друже мој љубјени,
љуби твојој вјерној мени
нећеш моћ је забранити,
нег ако ме кô свû другу 555
тва доброта гледа и љуби,
кад не желим ја ствар другу,
дај ми срце ку обљуби!
Јове: Говори полако да га не чује Јуноне
Тријеби је, вајмех, њој је дати,
ни се може забранити, 560
ако нећу указати
и украде мê одкрити!
Говори јако.
Смири кô хоћ' срце твоје,
тријеби да ти на дар буде,
покли хоћ' ти, тва је, ето је! 565
Јуноне:
Захвалити не имам моћи
на дар ови твој честити,
тим ћу ш њиме веће поћи,
и већма ћу твоја бити!
Јове:
Пођ', и ја ћу сад отити 570
пут полаче рајске моје!
Ти се настој повратити
Јуноне иде с кравом
у ваздашње стане твоје!
Ах, Јуноне худа одвеће,
вазда ли си мени од труда; 575
ка намјера, ка чес худа
довела те за мê смеће!
Твој страх, твој мраз противнице
ки не могу већ трпјети,
лијепој Ио од диклице 580
чинише ми лице узети,
недостојну тере слику
ову хотјех њој подати,
нека рајску ње прилику
не би могла обазнати! 585
Али је мучно од љубави
украд љуби свој покрити,
ку обраћа страх лед прави
и чини те свуд слиједити!
Могуће ми нијесу биле 590
лажи за њу слободити,
ер свакако од ње силе
није се могла обранити;
ер ако бих забранио
од дружице давње моје 595
у оној сллци лијепу Ио,
одкрио бих њој тад што је,
с разлогом би ка сумњила
друга је онди да прилика
нег ку каже она слика, 600
кад брањена њој би блла!
Али нећ' се дуго вријеме
мојијем даром моћ славити,
ни охола дичит њиме
ни другам се похвалити, 605
ер твој пастир, имаш знати,
кому помно њу прлдаваш
и даре му обећаваш,
слободу ће њој подати:
гласник ће му брзо тмине 610
мој и смртни сан донијети,
наће он начин да погине
и како ће моћ умријети!
А оно их прем онамо!
Ја ћу одовле већ отити 615
за проискат њега само
и моћ му ово наредити!
Његове ће брзо руке
злом пастиру смрт донити,
извадећи тер из муке 620
моју Ио слободити!
