Глас пуштам, смиљено велми вас молећи,
не буд' ми зазрјено што вам ћу сад рећи.
Мни ми се сî танац без виле румене
јакино тај винац ки свасма увене,
и јако прстенак кому се иструни 5
придраги каменак ајли бисер пуни.
Ар коло нî славно без виле гиздаве
јак поље тој равно врх кога нî траве,
и како још гора без цвитка румена
на кој нî јавора ни дубка зелена. 10
Ну коло уреса гиздава дивица
јак вел'ја небеса присвитла даница;
јер сине у танци јакно дан опћени
кад сведре облаци кроз витар студени,
јакино кад зора разврже румен зрак 15
с истока врх гора, скончав се ноћни мрак.
Најлише јасан глас кад завије у пјесни,
све срце рајска слас напуни љубезни;
ки чувши сви теку, желећи да виде,
и видив да реку: "Овај с неба приде!" 20
Тако ми истином кроз љубав не блидит
још меу дружином умом се не стидит,
ки буде видити танцаје госпоју,
мним, он ће правити, истину сад поју!
Стари писци хрватски, књига 33, Џоре Држић: Пјесни љувене, страна 57, Југославенска академија знаности и умјетности, Загреб 1965.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.
