Кти чут', што т' пријазниви пријатељ твој сад вели,
пријатељ твој РАЊЕНИ, ки добро тве жели.
Јур ако сунач зрак све облак не скрива,
ни море валови рвући пролива,
ни је леден вик Дунај, ни с неба даж бије,5
ни сјевер у гори дубима све вије;
реци ми, зач ти сам сваки час меу нами
тве лице поливаш грознима сузами?
Зла је ствар зло живит, а није добро умрит,
ер добро тко умира, може се честит рит.10
Родни твој, кога ти све плачеш у сузе
уздишућ, цић ер га од тебе смрт узе,
рег би, да с неба згар све вели: мили мој,
за мноме не цвили ни сузи толикој,
мртав, знај, нијесам ја, цић ер ме растави15
с свитом злим смрт, ка ме живота добави;
мртав бих, чим живљах с тобоме доли став,
ну радо сад живу вјечни рај уживав.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Рањина, умро 1607, пре 417 година.
