О, весела дружбо мила,
пријатељи, братјо наша,
покли се је милос ваша
на весеље к нам скупила,
оставите мисли ваше 5
тер слушајте сви весели,
ер тој срце наше жели
да чујете пјесни наше.
Овди ће изит један пастир,
тамо далек из дубраве, 10
кî ’е достојан сваке славе,
млад и гиздав на име Љубмир,
кî њеки дан пасућ ходе
он замјери горску вилу,
у пролиће,[1] драгу и милу, 15
близу хладне бистре воде,
кâ погледом њега смами
и руменим лицем билим,
и гиздавим ходом милим
и златијема ње косами, 20
да се скита он тукући
веле дана по свијех горах,
по дубравах и по водах
лијепу вилу туј иштући.
Драго стадо своје остави, 25
бабу и стрица и драг свој стан,
тукући се он јадован
цјећ горуште ńе љубави,
кû најпослије, такој ходе,
грозне сузе утирући, 30
и за њоме уздишући,
нађе близу бистре воде,
гдје гиздава туј из лова
дошла бјеше на мû виру,
кâ за љубав туј Љубмиру 35
с главе вјенчац свој дарова.
Пак ће изит други пастир,
туј пасући овце своје,
име му ће бит Радоје,
кога драго љуби Љубмир. 40
Љубмира ће он искати
веле дана по дубрави,
и кад велик труд постави
ш њиме ће се туј састати.
Искат га ће стриц Радовац 45
и Јелача дана веле,
кî Љубмира веле желе,
и кум његов на име Станац.
По срећи ће к њима доћи
кнез Вукашин племенити, 50
кому ће он све сповидити
када буде близу к ноћи.
Љубмир ће се ш њими састат
кому ће кнез у свом селу
за домаћу дат веселу 55
тер ће веће туј пироват.
Јоште ће се овди видит
много веле лијепијех ствари
кê у пјесни Сасин стари
сложи за вас разговорит, 60
кî доброте моли ваше
добро срце да примите;
ну ви с миром сад станите
да чујете пјесни наше.
Овди зачну ове пјесни славнога Андрије Златара[2]
Чудим се кâ сила сили ме и крипос 65
да ми је тач мила андјелска твâ липос,
а не би нигди рâт од игле ставила
гдје нијеси тисућкрат мê срце ранила.
Тогај те мољу дил, џиљу мој румени,
која си ти од вил, да повијеш ти мени 70
ер ми си очима ранила срдашце,
а нитко не има лик нег ти, сунашце.
