Пјевање XIX
Цар охоли у толико 14465
Наћ покоја не могаше
Нег притећи љуто и прико
Уздисано благо искаше.
Дављаше га у болести
Зла лакомост и немила 14470
Тер га бјеше злом несвиести
Да 'е ван себе учинила.
Мучаху га зле немани 3
Без пристанка све дни и ноћи
Да несрећнием дубровчани
Силом буде врха доћи,
Да свакако благо уресно
На врата му донесе се,
За кием слиепо и несвиеСно
У похлепах скончаје се.
Тим пун једа љуте змије
Пашу зваше на све дворе
Да му скаже и повије
Поклисари што говоре.
Јесу ли му обећали 6
Самирити те пожуде
I јесу ли лист писали
Да се благо дониет буде.
Али бивши разумио
Да то слиедит неће вику
Срдит, опак, и немио
Плану гњеву у велику;
I хотећи да свакако
Така му се ствар погоди
Да зна усилит небо и пако
У свој власти и слободи,
Чим у лицу гњевно ублидје,
Страховитој у врлини
Кајимакану заповидје
Силну војску да учини,
I да иде љуту у вају 10
Град Дубровник хрло узети
Ако ончас му не обећају
чинит благо то дониети.
Притврди му ове ствари 11
Веома јаком заповиеди
Да настоји с поклисари
Да његова воља слиеди.
А уфа, они кад упазе 12
Гдје војска има на град ити,
Да ће прије веће омразе
Свеколико погодити.
На заповјед цара клета 13
У весељу себе вани
Сва заигра црна чета
Од пакљениех злиех немани ;
Уфајући с таке згоде 14
Град Дубровник угледати
Гдје ће скоро без слободе
I госпоцтва свога остати.
Тием погјоше свеколике 15
Слиедит пашу кајмакана,
Да га у огњу срџбе прике
Већма ужижу са свиех страна,
Да прије царске воље изврши
I да с војском тече уреда,
Да град славни огњем спржи
Да не живе унаприеда.
I тако га раздражише оимусм
У чемеру несмиљену
Да га змајем учинише
Кроз расрчбу сву огњену,
Тер хотећи он свакако
Да самири цара свога
Чим у срцу чује пако
Тога збора проклетога,
Са свом помњом мисо стави 19
I не прости ниједном труду
Поклисари царској слави
Погодити да све буду.
Тием нека их на сва вољу
Лашње пригне и приведе
Да укажу мисо бољуи
Просу страшне свуд бесједе,
ф На Дубровник да пошфла
Цар неизбројну војску своју
I да турак' иде сила
Да га буде стрт у боју ;
I да чете ода свуди
Царства свега доћ имају
Да га у начин жегу худи
I у смртном оре вају.
' За тием зивну тефтедара
8 чаус-башом царскием заедно-
Тер што зачу гњевна од цафра
Сповидје иин све уредно.
1 савише још нареди,
Поклисаре да дозову:
Да им хитрој у бесједи
Скажу од боја справу овн
I да с њима разаберу 25
Мисле ли се поклонити,
Али худу кроз невјеру
Непослушни хоће. бити.
' Тефтедар се понижено26
С ћауш-башом паши' клања
I оба два умиљено
Давају му добра уфања,
Да ће и помњом прем великом 27
Све што могу настојати
Да узбуде с праом диком
Миран у свем цар остати.
I тако се диеле од њега 28
Бринући се да најбрже
Хитро и свиесно врху свега
Обећања та изврше.
Тер оба два отидоше 29
Тефтедару тад на дворе,
Гдје под стражу доведоше
Поклисаре, да с њим' зборе ;
Које бивши лиепо и драго 30
Причекали и примили
Ударише тихо и благо
У разговор с њима мили.
Ко приатељ чауш-баша 31
Узе први да говори,
I чиме их хитро упраша,
Уста овако сва отвара :
Приатељи мои љубљени, 32
Ки видите веома добро
У каквој вас држим цјени
I ко вас сам љубит обро;
Не могу се ижчудити 33
Како сте се сада смели,
Да се хтјесте омразити
Славном цару вашием дјели;
I да га сте у злу прику 34
Расрчили толи опако,
Да вашему Дубровнику
Погинут је триеба овако.
Ето војска ода свуд и 35
Приправља се страшна од више
Да га у начин сасма худи
Немилосно сатарише.
Ето силни цар усто је 36
С величанством царства свога,
Да кроз смртне непокоје
Сред града вас стере тога;
404 ДУБРОВНИК ПЋНОВУЕ«
I несвиесни јо& у себи 37
Ви нећете да смислите,
Прие зла тога да је триеби
Да му се овди поклоните ?
Ја, који вас љубим драго, 38
Хтио сам риет вам моје свјете,
Да најбрже свиетло благо
Свакако му донесете;
Ер инако ни'е начина 39
Да можете живи остати
Покли царска величина
Свиех вас има проплесати.
С послухом се самием могу 40
Одвратити ове справе
Да у чемеру љуту и многу
Не пада вам врху главе.
А видите сами очито 41
Да вам није чести друге
За не изгинут страховито
I не примит смртне туге.
Тием вашој се у памети 42
Расберите свиесно сада
Ер по такој врлој штети
Кајање ће бит назада.
Ко из рука пусти вриеме 43
I сњим срећу коју има,
Са свијем трудом пак својеме
Не стигну их на крилима.
Ер кад једном они утеку 44
С својом опет честитости,
Повратит се неће виеку
Да те смире у радости.
Ја вам рекох што за боље 45
Чини ми се ваше да је;
А ви вигј'те прије невоље
Свиес на што вам сад пристаје.
Бјеху од прие поклисари 45
Кад их зваше на те дворе
Промислили све те ствари
I справили одгововч. '
I оружани у крепчини 47
Срцем свиеснием и разлогом
Утврдили у хитрини
I мудрости се бјеху многом.
Тием на риечи чауш-баше 48
Спаметно се озивају,
I што могу љепше и драже
Одговор му хитар дају;
Велећи му: господине 49
Ми познамо и видимо
Да нас љубиш над све ине
Веће нег' ли достојимо;
Тер ни' е ствари те под неби 50
Ку не бисмо учинили
Нека бисмо само теби
У све жеље погодили ;
Бивши љубав така наша, 51
Ком дворимо тву доброту,
Да 'е свегј добри чауш-баша
I у срцу нам и у животу.
Али у чему ни 'е разлога 52
Да се теби сад погоди,
Чему ћемо више тога
Бесједити заман оди?
Цуо си из прва кад догјосмо 53
Ми с харачем на ову страну
Све разлоге ке рекосмо
Више тега кајмакану;
Које у вриеме да смо инако 54
Могли цару погодити,
Не бисмо му хтјели овако
Како и сада противити. .
Ну ер моћ нашу чес немила 55
Схара, да смо једва живи,
За то нам је, вајмех! сила
Да праведни јесмо, криви.
Ах I да нам је вишњи згара 56
Подо удес тај блажени
Да можемо славна цара
Смирит другој овди у цјени;
406 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Не бисмо се ми кратили 57
Живот исти да изгубимо,
Само кроз наш послух мили
Да му вриедно угодимо;
Ето и сада слатко и драго 58
Пролит бисмо крв подали,
Кад бисмо се свиетло у благо
I у злато створит знали;
Нека види цар могући •. 59
Ни умриет да ми нв. гледамо
Послушати њега иштући
Кога суижно ми клањамо.
Ну ер начина ни 'е такога 60
Да можемо то створити,
Кажите нам ради Бога
Ко ћемо му угодити?
Не умјемо куд ни камо, 61
I доста вам знати буди
Да ми злата не имамо
Цар честити како жуди.
Тием ако је у памети 62
Одредио нас посјећи,
Бог ће вишњи то видјети
Од свиех цара ки је већи.
Бог се веће с нами брине 63
Ки нам живот нехтје узети
Кад учини згар с висине
Тресњом инием наживјети.
У њему су наша уфање 64
Наша добра и све чести,
Тием уфамо до скончања
Да нас неће вик довести. —
На ове риечи чауш-баша 65
Поклисаром одговара:
Ни 'е бесједа добра ваша,
I несвиес вас заисто вара :
Што замисли цар честити Г6
Све је триеба да се створи
За само га самирити
Војском да свиет не разори.
Тием говорит ви немојте:
Да се благо дониет неће
Нег' ли с пашом сад настојте им
Да вам пода вриеме веће,
Да можете тад писати
Вашем кнезу и господи
Триста врећа да послати!
Најберже вам буду оди
Т Нека тезием самирите м
Царске жеље и .'пожуде
Да кроз војске страховите
Разорит вам град не буде. м нит
Овием самием ви можете ово
Сачуват се од све туге
I од несреће сваке клете
Да не чине од вас руге;
Да вам дјеце још доимале
У кољевци не исјеку
I не ишчине јаде остале?
Ки се у боју чине приеку
Лy А и ви бисте овди први
У великој немилости
Заплатили вашом крви
Свеколике те жалости.
С Молите се тием овако
Једа цар вас буде чути
Вјерујте ми, ер инако
Први ћете погинути.
Нас ни мрве страх не &метс
Поклисари опет рјеше
Подниет туге све од свиетаумт
I да свиех нас цаф'игрежев
Четр' птице у руками оир
Ко 'е се у вас сад накодет,
I у љутием несрећами
Стоје у тмини без слободеј
Кад хоћете ви можете
Немилосно удавити,
Ну ће с наше згоде клете
Ини научит живи бити.
Ми обећат не можемо 77
Писат за то благо тамо,
Ер очито ми знадемо
Да га у граду не имамо.
А господа у ове стране 78
За друго нас не послаше
Нег једа нам био дан сване
1 милост нам цар укаже ;
Кога тврдо сви молимо 79
Да нам наприед харач прости,
Ер да му га доносимо
Вече у нами ни 'е јакости.
За ово смо к вам послани 80
Ово само ишту и желе
I господа и грагјани
Да се овезием обеселе;
Да не бјеже свога из града 81
Ни да он друзием пуст остане,
Ки га с војском преже и сада
ДаЧауушн-јбихаошвае сруткеефтуепдаанрео.м — 82
На риечи ове згледају се
Видеч да управ поклисаром
Ничием оприет не могу се.
У срцу их правда веже 83
Од разлога права тога,
Засве брига да их жеже
За послушат цара свога.
Ну свакако на пожуде 84
Да их своје још приведу, . .
Оба око њих много труде
Хитру и дворну кроз бесједу;
I тако им говорише Б5
Свациех риечи и хитрина,
I молише и страшише
Изван мјере и начина.
Али видећ да залуду 86
С њим разложе и говоре,
I да у многу веома труду
Без користи ту се море; ,
У чауша у Османа '
Опета их посилају,
Сред његова нека стана
Затворени прибивају ;
I ноћ бивши на уздану
У то дошла дан тјерати,
Они одговор кајмакану
Оставише сутра дати.
" Болећи се, ер ће доћи.
Придањ с блиедием свием образом,
Кад им чинит не би моћи
Доћ' да буду с добрием гласом.
у У толико Власи свети,
Ки Дубровник бљуде и брани
I с блаженом дружбом лети
У небеској вишној страуи;
I Гледајући згар с висине
По цареву како двору
Зле немани кола чине
I пакљену рогобору;
Ко све паше и господу
љуто бјеху растровале
Дубровачку да слободу
I госпоцки град развале;
У разложном гњеву узвира
Кл му огњено срце ужиже
Да не има часа мира
Докле свиех их сатарише.
Тер не могућ већ поднити
Зле њихове охоласти
Да кроз уачин једовити
Чине туда све напасти ;
Нека би им врат сломио
I вас начин тај охоли,
Бивши сву власт испросио
У вишњега, слетје доли.
С мисли иде, нека веће
Град Дубровник смири у вике
Кад пакљено сатре виеће
I проклете зле злобнике
Али бивши ту најприје
Дворе уљезо у цареве,
Нагје гдје се коло вије
Злиех немани с десне и с лиеве;
Коловогја кијем бјеше 98
Зла Лакомост и немила,
За којом се ту потеже
Лакомаца многа сила;
Ки из пакла изидоше
Дворбу чинит страшној срди,
Која све што веће може
У њима се гњезди и тврди.
Њим на розием више главе
Тобоци се извијаху,
У чем они своје славе
I све среће находјаху;
Не хајући да их псују, 101
Запљувају, плешу и бију,
I мнократ их да отрују
Да им благо то попију
Само*да они уњ'не тичу 102
Нег да га очим иштом пазе,
Да несвиесни за њим ричу
I да умиру на све часе ;
Завијаху у весељу 103
Пјесни од слиепе лакомости
Ко за смирит таку жељу
Триеба'е бити без милости;
I Ко за благо учинити
Не требује гледат Бога,
Нег гусарит и грабити ;
Прико пута и разлога;
Које лиепо дат у пако
Душу своју за стећ' злато,
С тезием тргом нека тако
Биће учиниш тве богато;
.I весељу у велику
Ко без срама и без страха
Имаш попит свуколику
Крв убозиех Биромаха
Отпјеваше ино коло
Од пакљениех злиех немани
Све те пјесни, и охоло
Свуд криештаху по тој страни;
Кад завика старац свети
Ах I ту ли сте зле наказни ?
Ту ли 'е пако ваш проклети?
Тако играти без бојасни?
Најбрже се у поноре 109
Црне ваше оборите,
А цареве овди дворе
I свиех турак' оставите.
С овием риечим штапом светием
Тад замахну супроћ њима,
Тер духовим свием проклетием
Чини утећи с неманима.
Тако у једно веће крати 111
С громом силни триес удари
I убије и помлати
Овце заедно свием овчари.
А и оро тако сиви
Од зецова стада тјера
Кад раствори кљун страшиви ;
Да их бије сред чемера.
Исприд страха старца света 113
Немани се оре и крше,
Све сто 'е гориех црниех чета
Срну у пако да се прже:
У грумениех ваљају се 114
У прилици кравошаца,
А за њима потежу се
Ћете гнусниех лакомаца;
Киех они час пако ждере 115
У великој прем радости
Да самири све чемере
Њих несвиесном лакомости
Дажде они како у граду 116
I падају црне у јаме
Гдје у смртном љуту јаду
Пако пушта своје пламе;
А старац их свети гони, 117
Лупа штапом, рања и бије,
I у начиу усиони
Сатира им главе од змије.
Грми вика ода свуди 118
Плач и јадно завиевање
Гдје пакљени краљ прихуди
Догје смртно на скончање.
Од страха се страшно тресу 119
Све проклете сјени црне,
I у страшному урнебесу
Свак од страха мре и трне.
Пас троглави у врлини 120
Почео лајат с врата бјеше,
Ну видећи што се чини
У најдубљи јас побјеже ;
А оставља славном Власи 121
Врата од пакла отворена
Ки унутра силно улази
I пун смиенства неизречена;
Тер гвоздением веригами 122
Краља охола стегну и свеза
Да у најнижој црној јами
Гризе у злоби сва телеса.
Доста му ово старцу не би 123
Тач за пако педепсати
Да не буде вик под неби
Зле немани надвор слати;
Нег хотећи силна цара 124
С дубровчаним самирити
Да њиховиех поклисара
Не тре у начин јадовити;
I да блага већ не пита 125
Ни задава непокоје
Ни бјестује ни махнита
Ни шије на њих војске своје;
Мисо изнагје, којом позна 126
Да ће одвратит зла силника
Од чињења немилосна
Врху града Дубровника. ;
Тием најдубље у поноре 127
У слободи својој слази,
Гдје проклете душе горе
I највећи мрак се пази.
Ту находи Мухамеда 128
Гдје се у смртуом мучи вају,
Гдје кравошци пуни једа
Рањају га и пецају.
Вас гораше у огњу живу, 129
Вас стињаше мразну у леду,
Слику имаше свием страшиву
Страшан бјеше у погледу.
Немани га залиеваху 130
Растопљением свегј оловом
А живот му сатираху
Љуто свак час муком новом.
На његову на језику 131
Смртниех змија сто висаше,
У чемеру свака прику
Рањаше га и троваше.
Близу њега у около 132
Чари Отмански вигјаху се
С мноштвом турак' гдје охоло
На њ у гњеву приечаху се;
Лупајућ га у чемеру 133
Ер их научи толи опако
Худием свјетом гнусну вјеру
За ку сад их мучи пако.
Ту приступи Власи свети 134
Мухамеда тер притиште
I чини му смрт видјети
Кад му грло руком стиште.
Веригам га за тием свеза, 135
Викајућ му: — псе невјерни
Мало ти је згар с небеса
Дано за гриех неизмиеми ;
Достојан си сто крат био 136
Горием мукам гинут оди
К! си у пако поћ' чинио
Мнозием краљом и народи;
4W(. ДОБРОВНИК ПОНОВЈЕН
Ходи са мном гори опета 137
Ер те хоћу сад привести
Охолога прид Мехмета
Ки бјестује у несвиести;
На злу твому нека научи 138
Како ме ће послушати
I да они час веће одлучи
С Дубровчаним мировати ;
Да не будем уморити 139
Сред несрећниех њега лита
I смртно га порушити
С мНоаграиегћињеоввае рваазслоожидтастр—аха 140
Зли Мухамед трне и преда
I пун ваја љута и плаха
Славна свеца слиеди уреда.
Он га води како роба 14 1
Тезием мрклием по мјестима
I мегју иниех од грдоба
Још једнога духа узима.
Ови бјеше врла узраста 142
Грд и висок прико мјере
Сва му лица бјеху тмаста,
Узрочаше свуд чемере.
Трешаше се, и у њему 143
Трешња пристат не могаше,
Нег' зивоту у својему
Без пристанка трептијаше.
Отскакаше на све часе, 144
Бојаше се од свакога
I не даше прић' уза се
Од предања толикога,
Вртјаше се у околи, 145
Не могаше наћи мира,
Нег од бриге љутом боли
I од бојазни страшно умира.
Страх зваше се по имену 146
I свакога страхом страши,
Али у страху неизречену
Свак и њега страхом дражи.
Славни светац упази.ига .
Складна своје за потребе;
Тим из пакла изводи га
С Мухамедом полак себе.
Тер му ончас наре'гјује
У Филибу поћ' да буде
Страхом својием да отрује
Кајмакана све пожуде;
Да се буде ту припасти
Дубровачкиех од свиех ствари,
I смирит се с правом части
С њивовиема поклисари.
С наредбом га том отправи;
А ступаје свж опета
С Мухамедом он управи
У двор цара у Мехмета.
Кога у сну изнаходи
Тер га охоло ту пробуди,
НВикајућ му : — што спиш одиесвиесниче силни и худи,
Тер не мислиш царство твоје
Да има ти погинути
Заповједи ако моје
Не узбудеш сада ћути?
Штапом овием клету главу
Сву стућу ти и разбити
Ако мис6 тву неправу
Не узбудеш промиенити;
Ако злоба твоја прика
Не одвратит се ончас буде
Славна од града Дубровника
Кога ма власт чува и .бљуде.
Што си у свиести намислио,
Невиерниче свием немили
Куд ли си се залетио
У опакој твојој сили?
Град Дубровник блага неима
Ко лакомос твоја иште;
Толи га има, под кључима;
Господа га тврдо тиште;
Не ђаче га теби вику, 157
I прије ћеш пукнут сада
Нег' ли мис6 тако прику
Испунит ћеш моћ' икада. —
Како му ово изговори 158
За врат стисну Мухамеда
I на тле га ту обори,
Макнут му се тере не да.
Него ли га сплеса доли 159
I удари под свж ноге
I у наћин прем охоли
Невоље му пода многе.
Искину му из образа 160
Гнусну браду и ћагјаву
I смртнога сред пораза
Размечи му грду главу.
Пак опета к цару обрати 161
Силни поглед свој срдити,
Тер му рече : ти ћеш знати
Сто ћу од тебе учинити,
Ако уреда с дубровћани 162
Учинити мир не будеш,
I ко приатељ њих уздауи
Унаприед их свиех не бљудеш;
Сатарисат горе ћу те 163
Од пса овога худа и клета
Кога у муке увјек љуте
Сад ћу у пако врћ' опета. —
Ко рече ово и умукну; 164
Стрешоше се царски двори;
С урнебесом земља пукну
I страшан се јаз отвори,
Из којега у жесточи 165
Плами огњени ударише,
Ки они час цару с очи
Мухамеда уграбисе.
Стрмо главом обори се 166
Зли невјерник и немили .
У дно пакла да мучи се
У најдубљој доли спили.
А честити старац свети 167
Пун рајскога свиетла уреРа
У весељу тад одлети
I отиде пут небеса.
С приказања толи худа 168
Исприпаден цар тресе се
Чим страшива пази чуда
I оваке урнебесе.
Не зна је ли жив у себи, 169
Тако у јаду љуту преда,
Не зна што му е' чинит триеби
Гдје му освиестит страх му неда.
Створио се како од мраза 170
I ко лед је остинуо
Од својега гдје пораза
Приетњу е' тако љуту чуо ;
I гдје свога Мухамеда 171
Видје у понор врч' пакљени
I стучена с горка једа
Прем великој у нецјени ;
Чекајући веће зледи 172
I зла видјет својој круни
Ако рајске заповиеди
Не изврши и не испуни.
Тием вас сметен злием јадови 173
Страшна из гласа викат поче
Да дворани сви његови
Пробуде се и да скоче;
I живот му да уздрже 174
Ки у смртној страху гине
Прие нег' ли га сломе и скрСе
Страшне мисли и врлине.
На викање силна цара 175
Вас у себи двор се стресе,
Све дворане страх удара
Да прие к њему ту долете;
Нека видјет буду оћито 176
Која су ово зла толика,
Рад киех толи страховито
Цар припаден вапи и вика,
Али к њему к6 догјоше 177
Нагјоше га јур студена,
Говорити гдје не може
Нег' гдје 'е како мрасна стиена.
Гледаше их само очима 178
Без тренутја себе вани,
Ко живота да не има
Али да га несвиест зани.
Тием најберже око њега 179
Оуи с помњом ударише
Да га оздраве од зла тега
Гдје на пола веће издише.
I бивши га повратили 180
Предњу своју у слободу,
Он им сказа јад немили
I сву страшну своју згоду.
Силиктару пака рече, 181
С првием зраком биела дана
Да узбуде поћ' најпрече
Довести му кајмакана ;
Ер и њему сповидјети 181
Сваколика хоће чуда
Нека с овием мудрием свјети
Слободи га љута од труда.
Бјеше и паши кајмакану 183
Та ноћ трудна омркнула,
Да не бјеше докли свану
Свиест његова мира ћула-
Страх из пакла, кл изљезе 184
Притиско се бјеше к њему,
Тер цињаше да се тресе
, Непокоју у својему.
Стављаше му свегј прид очи 185
Неразложни уачин љути.
Да цареве цјећ жесточи
Дубровник ће погинути.
Пачек да се има уреда 186
С краљем шпањскием он састати
I лиарача унаприеда
Цару Отманском већ не слати ;
I цјећ тега да се има 187
Заврћ' оној на крајини
Са свием краљим крстјанскима
Рат великој у врлини ;
Ки послат ће војске своје 188
Да Дубровник силно бране,
Покли њима свием мучно је
Да се турци у њ настане.
Страх овием га мислим трује 189
I не да му час времена
Да му у себи мир зачује
Душа у труду изморена.
Паче и сан му с очи гони; 190
Ну ако се оне кад затворе
У худ начин усиони
Узроци му смеће горе.
Прилике му страшне каже 191
Пуне ваја и жалости
У скончању кж га страше
ЊекОм чудном немилости;
Да свегј преда од бојазни 192
I да у сну без сна стоји
Гледајући зле наказни
У смртниема непокоји.
Ето му се чини и види 198
Гдје срдита пази цара
I гдје прид њим чезне и блиди
Ер га оштро псује и кара.
Гледа и чује гдје му вика 194
Љут, огњенит и немио:
Што си од мога Дубровника,
Псе невиерни учинио ?
I гдје за тием заповиеда 196
Русу главу да му осиеку,
I крвника веће гледа
Гдје иде с сабљом к њему у тиеку.
Види, гдје му глава пада 196
Кроз ударац смртни худи,
Тер отскаче ончас тада
I у страху се тему буди.
Овако се сву ноћ научи 197
У пакљеуом горком страху,
Тием предајућ ставно одлучи
Промиенити мисо плаху ;
I наприеда у пријазни 198
С дубровчаним проходити
Да његове рад бојазни
Не буду се поплашити.
Још одреди сјутра поћи 199
Молит цара свием честита
Да устави бојне моћи
1 да блага већ не пита;
Нег да смирен добром згодом 200
Узљуби се, држи и гледа
С дубровачком свом господом
На изглед стари својиех дједа.
С овием мислим бринући се 201
Непокојно сву ноч траје,
У срцу га немир гризе
Тер се смета и скончаје,
Али бивши зора веће 202
Сјат узела из источи
За смирити своје смеће
Из пернице своје скочи ;
I узе се приправљати 203
Да најбрже иде у цара,
Кад прид собом видје стати
С чауш-башом Тефтедара;
На његове који двор« 204
Бјеху рано дојахали
Да му скажу одговоре
Поклисари ке су дали.
Њему их драго би видјети ; 205
Ну к6 зачу њих бесједе
Сметеној га у памети
Страх пакљени већма уједе.
Ер му они ту казаше 206
Да никада дубровчани
Благо цару све не даше
Тер да им је труд зам&ни.
ПЈЕВАЊЕ XIX. 421
Покли тако тврђо стоје 207
За не обећат ниедне ствари
Да без главе прије своје
Остат хоће поклисари;
Ејеше у многој да хитрини 208
Они с њима говорише
I да у љутој у врлини
I приетише и страшише;
Ну да ништа немогоше 209
За ствар таку учинити,
Свиесно ер они тач разложе
Да им не мож' противити.
На ове риечи ћауш-баша 210
Јос приложи говорећи:
Страх ме да се памет наша
Не привари у овој смећи;
Ер је синоћ доцна у мене 211
Осман Чауш доходио
Тер ми 'е мисли све скровене
Поклисара повидио.
Он рече ми, да му рјеше, 213
Да Дубровник веће изгину
I да из њега свак побјеже
У Латинску покрајину.
А да га ће с мора узети 213
Шпањске плави свием немиле
I бојном га власти отети
Од могуће царске силе;
Зашто онамо кад се чује 214
Гдје се у начин несмиљени
Зло овако граду снује
I да су они затворени,
Извршит ће без кршмања 215
Намишљене свак одлуке
Не чекајућ боља уфања
Нег' погубне труде и муке.
Свиетли паша, за риет право 216
Тврдо 'е разлог промислити
Дјеловање ово здраво
Да нам буде све изити;
Ер с камена хридна и гола 217
Ласно 'е вазда сатјерати
Плаха и брза прем сокола,
Ну га 'е мучно пак имати.
Ове риечи узмнажају 218
Кајмакану горе смеће
Да цјећ страха љуту у вају
Не зна што ће чинит веће.
Задубо се свием мислима 219
У дубоке прем дубине
Страшећи се нада свима
Дубровачке од врлине;
Дјеловати да не буду 220
У скончању своје свиести
Ствар толико љуту и буду
Ка ће царство турско смести.
Ну чим смишља ствари ове 221
I у њему се немир плоди
Силиктар га ето зове
Да најбрже к цару ходи.
Тим на коња ончас скочи 222
I у цареве дворе отиде,
Кога изнагје у жесточи
Гдје му од страха лица блиде;
I гдје преда још у себи 223
Цјећ ноћнога приказања,
Страшећи се срџбе од неби
Ка му приети зла скончања.
Тер видећ га тач сметена 224
I гдје трпи љуте ваје
Сред срца се припадена
Веле већма изприпаде.
Али к њему како догје 225
До тли скучи главу своју,
Пак снижно га питат погје
У кому је непокоју ;
Која брига свиест му трује, 216
Ка ли жалост болежљива
Царско лице смела му је
Свиета из кога сунце сива.
У мало му цар бесједа 227
Приповидје свеколико
Што му небо заповиеда
I видјење ноћно прико.
Пак му рече : свуд се сврни, 228
Чин' да 'е помња тва велика,
Тер ми изнагји сад среберни
Пјенез града Дубровника ;
Да га будем ја видјети 229
Од оваке да жесточи
Самирим се у памети
Кад упазе моје очи;
Ер инако ни 'е начина 230
Да ћу у миру починути,
Така жалост и врлина
Скончаје ме кроз јад љути.
Много трудит кајмакану 231
Не би силе ни потребе;
Нагје пјенез, на уздану
Гдје тефтедар храни у себе;
Кога ончас цару однесе 232
У његовој нека свиести
Жеље и мисли самире се,
Ке га трују у болести.
Али ко га цар упази 233
I на једној страни видје
Гдје штап држи свети Власи,
Љута од страха вас ублидје;
Тер завика чиме преда: 234
Ови 'е оно старац био,
Кл 'е нашега Мухамеда
Штапом ноћас изприбио.
Ја се нећу с њим свагјати 235
Да ми ке год зло не слиеди,
Него ли ћу послушати
Све његове заповиеди.
Он је ноћас страховито 236
Исприетио штапом мени,
Видио га сам ја очито
I чуо његов гњев огњени.
Тием најбрже сад пустите 237
Дубровачке поклисаре
I од њих ништа не иштите
Ни просите ниедне даре.
Триста врећа сребра и злата 338
Кж су дужни царству мому
Већ не иштем на ма врата
Даривам их граду тому ;
Кога хоћу унаприеда 239
Чуват, бранит, и љубити
Како од стариех иројиех дједа
ОпћКиаљомасекаснвесгеј нчианитрии.ечи—ове 240
С драга срца обесели
Видећ мисли гдје његове
лспуниће како жели.
Страх пакљени, кл до тада 241
Непокојно страшаше га
Остави га јур без јада
I чемера без својега.
Тием видећи да 'е сусрио 242
У царевием одлуками
Што је иско и жудио
У својема пожудами ;
Паде снижно на кољена 243
I говорит узе цару :
Одлука је тва храбрена,
Мој честити господару ;
Дубровчани на уздану 244
Вазда су овди први били,
Ер су се они цару Орхану
Добровољно поклонили.
Разложно је зато њима 245
Сваку милост указати
I храбрением начинима
У свему их помагати.
Ја ћу поћи извршити 246
Твоје славне заповиеди,
I најбрже учинити
Да тва царска воља слиеди;
Нека у страху и у припасти 247
Град ови се не изгуби
Видећ сада с многом части
Гдје га царство твоје љуби.
С овием риечим ођиели се 248
I на дворе погје своје
Да прие у срцу самири се
Кроз веселе те покоје.
Гдје ко догје посла уреда 249
По чауша по Османа,
Кому пустит заповиеда
Поклисаре свога из стана;
Да не стоје у тамним 250
Веће у њега затворени,
Нег' да милом у свјетлилу
Уживају мир жугјени.
Још цјећ другјех поклисара 261
К Дренопољу Агу отправи
Ко 'е заповиед славна цара
У слободу да и њих стави.
Да их свога из Сараја 252
Оруч-ага пустит буде
Да одахну горка од ваја
I расладе своје труде.
I већ бивши у радости 253
Те наредбе ишчинио,
Бјеше у многој честитости
У срцу се самирио ;
Не страшећ се да ће веће 254
Дубровник се изгубити
Када овако свиетле среће
Буде опета упазити.
Али таком у покоју 255
Чим весео он господи
I ужива срећу своју
Ер га од бриге ослободи;
Ето из Босне доходи му 256
Једау улак прешно од више,
Који листе доноси му,
Али паша које пише.
У којем се уздржаше 257
Дубровачко војевање,
I како се они сташе
Силнием краљем бојне Шпање;
I како су турке исиекли 258
Немилосни конављани,
I ко су се цара одрекли
Свиколици дубровчани ;
I како опет супроћ њима »59
Он могућу војску чини
Ер одлуку крепку има
Свиех сатрти у врлини.
I да за то риеч цареву 260
I његову иште сада,
У бојному нека гњеву
Освети се худа од града.
Плану живој у жерави 261
Еајимакан на ове гласе,
Смоте му се свиес у глави
Да васколик ту скончасе.
Би му мучно с дубровчани 262
Али паша ер овако
Зарати се на тој страни
I да изгуби бој опако.
I још горе опет преда 263
I у смртному гине јаду
Да они с горка толи једа
Шпањском краљу град не даду.
Ствар ова га тако смета 264
I у животу трудно мори
Да одлучи хрло опета
Поћ' у цара да с њим збори.
С којием бивши помно од више 265
Ствар разабро свуколику,
Ставно оба два одлучише
Зла не чинит Дубровнику ;
Уфајући да тадара 266
Кад не буде страха имати
Он се одврћи неће од цара
Нег' с њим складно мировати
Тием најбрже к Али паши 367
Шију с наредбом хрла улака
Да Дубровник већ не страши
Кроз чињена сва опака;
Ни да бојне војске чини 268
Ни никакве силне справе,
Нег' да у миру на крајини
Пази царске ту државе.
Јоштера се зговарају ' 269
Да иду хрло к Дренопољу
Поклисаре да пуштају
У град да иду на сву вољу.
Нека само без крзмања 270
Кад се оваки глас очути
Свак горко га од скончања
Заборави немир љути;
Тер с весељем да уреда 271
Дубровник се смирит буде
Не имајући унаприеда
Супроћ цару мисли буде.
