2420
Пјевање XIV
Чим од трешње згоде плачне
Слуша овако Мустај паша,
Жеље оћутје све дивјачне
Гдје му крати мишо дрнжа.
Тер гледајућ у околи
Турке, прид њим који стоје,
Гдје сметени худом боли
Пролиевају сузе своје;
I он слатку милост зачу
Тер му љута напрје сила
Да укаже грозну у плачу
Биљег прави свога цвила.
Смишља многој у болести
Горку тугу свуколику
К& се згоди с худом чести
Славном граду Дубровнику.
Види, гдје се оборио
С веома љуте прем несреће;
Види, гдје је изгорио ;
Види, гдје га није веће.
Види ако га не поможе
Отмановић причестити,
Сатрен тако да не може
Већ никада оживити.
280 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Тием хтио би веоми драго и
Из срца се смиловати,
I наприеда злато и благо
Од побјениех не искати;
Него неман зла пакљена 8
КА га пеца пуна је да,
Гњевна, охола, и огњена
Смилит му се управ не да.
Она мисли њему друге 9
У свиест ставља и каже му
Да истине ниесу туге,
Ке" рекоше сада њему;
Нег' Дубровник да 1е пун злата 10
I да засве јест згорио
Свиетла 'е блага и богата
Циелу твргју напунио.
Ова ствар га тако смета :. 11
Да с милосне све пожуде
Натраг бјежи и сусрета
Предње мисли своје худе.
С киех на страну опет срне, 12
Тер обрањен злом жалости
Хотио би да се обрне
На пожуде од милости;
У киех му се памет крати 13
Да вас сметен љуто тако
Ни се може смиловати, \
Ни дјеловат толи опако;
Нег' сред жеље усионе 14
Што ће учинит не умије
Тер у мислиех ко плав тоне
Ку с двие стране вјетар бије.
Али нека у скончање . 15
Поклисаре не уведе,
Ни посјече њих уфање . .
Кроз охоле све бесједе;
Да не буде Дубровника - и 16
Славном цару изгубити, ' : ;
Смиловања сред велика
С њима одлучи говорити.
ПЈЕВАЊЕ XIV. 281
Тер кажући смеће многе 17
Чић њихове плачне смеће,
I да прима њих разлоге . .
С бољием срцем, с бољом свиести,
Рече: ах ! с каквом ја жалости 18
Чујем ове ваше смеће,
Да ми у себи од милости
Живо срце пуца веће!
Немојте се припадати 19
Ни сметати тезием цвили, . . '.
Вишњи вам ће помоћ дати,
ЈоС бићете што сте били;
Само царске заповиеди •. 20
У послуху извршите,
Да његова воља слиеди
Да се с њиме не свадите.
Ер инако , леле вами, 21
Стопрв бисте били тада
У несрећах, и у тугами,
I без бића и без града.
С овием риечи свлем дворани . 22
Чини дониет шест кафтауа,
Ки су златом изаткани
I богати са свиех страна;
Тер почасти поклисаре 23
У драг начин и весели,
Да кроз таке виде даре
Да им свако добро жели.
С чауш-башом их пак отправи 24
Под његове ту шаторе,
Да се и с њиме у љубави
На уздану разиговоре; '. .
Да и он види темељиту •..% и • •' • 25
Мисо и сврху њих памети
Благо цару свием честиту
Хоће ли се то дониети; :' ..
Нека одлуку пак учини 26
У прикладнием начинима
Ко се бољој у хитрини
Има унаприед владат с њима.
282 ДДБРОТНИК ПОХВЉЕН
Чауш-баша се Алијага 27
С Дубровчаним давно знаше,
I пријазан мила и драга
Мегју њима прохогјаше.
Бјеше у себи благе ћуди 28
I наравне пун милине,
I цјећ тега хваљен свуди
Свом добротом над све ине.
А нада све рад крепости 29
Племенитиех дворниех дјела
Сташе многој у свјетлости
Сред уреса свием весела.
Он уза се с правом части 30
Поклисаре стави сјести,
Болећи се са свом власти
На њихове ту болести;
I кажућ им љубав стару 31
Свјетоват их узе драго
Да донесу славном цару
Ко је просио у њих благо.
Али опета бивши њега 32
Поклисари главит стали
Да су блага без својега
Дубровчани тужни остали;
I хотећи још наприеда 33
Говорит му све разлоге,
Нека види и угледа
Њих несреће љуте и многе;
Прве ријечи на њихове 34
Један Ага ту доходи,
Поспјесно их тере зове
У кјехаје да их води;
С којием заедно отидоше 35
Да се с њиме састат буду,
Нека мудро поразложе
Знајући му нарав худу.
Кјехаја се нахогјаше 36
Под својима шаторима,
Уза њ Раис ту сјегјаше
С подвитиема кољенима.
ПЈЕВАЊЕ XIV. 288
Оба посло паша бјеше 37
С поклисарим да говоре,
Нека узо веће одриеше
Да зна уфат што се море-
Тием бивши их ту дозвали 38
Ставише их сјести уза се
Тер бесједит с њим су стали
Заедно, и сваки напонасе;
Велећи им: што мислите? 36
Дониесте ли благо мило
Да га цару поклоните
Како вам се наредило?
Не чусте ли што вам каза 40
Свиетли паша мало прије ?
Чувајте се царска омраса
Да се врх вас не пролије.
Кајмакан вас заман брани, 41
Ки вам добро свако жуди,
иир Муфтија вриедни и знани
Славном цару тако осуди;
Који благо то свакако 42
Од вас хоће сад имати
Тер вам не да да опако
Будете га ви варати
Тием ако вам свиест је у глави ^
Још гдје сад сте у невољи,
Не будите тврдоглави
Врат склоните царској ворји ;
Нека опета цар честити . .
Љубећи вас веле драже
Узбуде вас нзвисити
На предњашње биће ваше.
Поклисари на риечи ове ..
Ке се чути ту надаху, 4а
Сташе казат све јадове
I несрећу љуту и плаху;
Једа плачном свом жалости
Како год их смиле и гану *•
Да у огњу од милости
Ледена им срца плану ;
284 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Тер да у начин буду дражи, 47
Кад размисле њих невоље,
Кајмакану Мустај паши
Дати свјете љепше и боље.
Тием вељаху, да неимају 48
Цару блага дати од куди,
Још да изгинут љуто имају
Кроз најгори пораз нуди ;
. I да зато без потребе 49
С њима о тему не говоре
Ни сметају тако себе
Ни замани труде и море.
Кајмакану ер што рјеше 50
Сад говоре исто њима,
Права од суда чим не бјеже
Свием праведнием разлозима. •• . . -
Свршиваху, што прилике 51
Ни'е да може никад бити,
Да се од њих то у вике
Неће учинит ни створити. • •'...: и
I да зато без св6 главе- :• 52
I живота остат могу,
Али ствари тач неправе
Извршити да не могу.
С овием риечи темељито
'чинише им вјеровати
Да они неће становито
Цару искано благо дати.
Пачек све што 'е туге и смећа 6^
Да ће лашње прие подниети
Нег ће њему триста врећа
Злата и сребра вик дониети.
Чием их тврдо углавише ';:и., .55
Да не мисле веће 0 тому
Ни да зато тач одвише- '. : .. [ 0 ц
У срцу се брину свому. и 1.
Ну свакако они иштући 56
Приварит их хитро таде •: .
53
Тер око њих вухвујући
Да дај штогод да изваде,
ПЈЕВАЊЕ XIV. 285
Раис узе благо с њима 57
I уздано бесједити
Ко да с тацием разлозима
Њих помоћник хоће бити.
Велећ: покли вреће злата 58
Власт ни'е ваша дат могућа,
Да дај златниех ви дуката
Дајте цару шест тисућа;
За остало молећи се 59
Једа вам се благ умоли,
Тер у срцу свом смисли се
На несрећне ваше боли.
Тако ћете указати 60
Кад примите моје свјете,
Да се с њиме натјецати
Тврдоглави не хоћете.
А за добит праву хвалу &L
Ви моћете скупит ласно
Ствар мегју вам тако малу
I дониет је овди ћасуо.
Ер инако част царева,
Знате, неће доћ на мање, б^
Нег гдје вам ће с љута гњева
Узет и град и имање.
На ове риећи и кјехаја ^
Ту приложи све бесједе,
Тере срчан с горка ваја
У срце их љуто увједе;
Велећи им: да најпрјече 64
Учинити буду ово,
Ко им вриедни Раис рече
I ко их је ту свјетово,
Прие нег' буде цар честити 65
С гњева свога разложита
Град Дубровник учинити
Да руг буде свега свита.
На ове приетње и врлине гг
Поклисари ставно стоје,
I кроз мудре свж хитрине
Бранити се ту настоје.
1
286 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Тер су слични тврду отоку 67
Који крепко прима и тјера
Морску силу сву жестоку
Кад га удара сред чемера.
Кажу, ништа да нехају 68
За све добро неизречено,
У горкому бивши вају
Све њих биће изгубљено;
Кажу, да их не припада 69
Ни смрт, ни ако што јест горе,
Цим с такога гину јада
Да им јад гори доћ не море.
Разлогом се само бране 70
I невољом све несреће,
Ка им пода смртне ране
I усмрти их љуто од веће.
Говоре им, мегју њима 71
Скупит злато да не могу,
Ер учини огањ свима
Од убоштва тугу многу.
I да није пута овога 72
У Дивони харач био,
Да се не би у никога
Ни изнашо ни скупио ;
Нег' њу од трешње висњи с неби 73
I од огња сачув6 је,
Да овакој при потреби
Помоћи им пода своје.
Тием за веће довршити 74
Разговоре тач немиле,
Ужеше их тад молити
На њих смеће да се смиле ;
I да моле кајмакана 75
Чим с убоштва вас град гине,
Да им не дава веће рана
Немилосне кроз врлине;
Нег' свакако да умоли 76
Славна цара и честита
Да се с њима не охоли
Ни блага им иште и пита;
ПЈЕВАЊЕ XIV. 287
Ер се они сад надају 77
Бити од њега поможени,
Гдје у оваком плачну вају
Схарани су и сатрени.
С овиех риечи пуниех ваја 78
Киех слободно говорише,
Позна и Раис и кјејаја
Заман с њима да трудише;
I да они тврдо стоје 79
За не дати ништа цару,
Нег' што само свезано је
Кроз обичај јоштер стару.
Тер видећи да им за то §0
Веће уфања не остаје
Да од њих ишту благо и злато,
Како царска пожуда је;
Нека им се свиест не смета
У залудњем тему труду, 81
Пуштише их да опета
К Чауш-баши поћи буду.
Кл их у свем љубежљиво
Свом наравном дворбом прима, 32
Тере веома милостиво
Разговарат узе с њима;
Дајући им добро уфање
Да никако цар честити 83
За све благо за све имање
Не мисли их погубити ;
I да ће се Књмакану
I он молит унаприеда 84
На несрећу њих познану
Милостиво да погледа;
Тиеин да добра срца стоје 85
I мирни се да находе
I што могу да настоје
Цару и они да погоде.
Чим овако Цауш- буша 86
С поклисаром ту бесједи
Шије Чауша Мустај паша
С овакоме заповиеди :
28$ ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Да их пусти у Сагару 87
I да се од њих харач справи
За дониет га славном цару
Нетом сутра дан се објави.
Поклисари, ки цјењаху 88
Ту остати затворени,
Смирише се у свом страху
Бивши изненад слобогјени.
Тер се многој у радости 89
С чауш-башом раздиелише
I у Сагару хрло дости
На стан свој се повратише.
Гдје узеше приправљати 90
Харач с помњом прем великом
За славном га цару дати
С обичајном својом диком.
Али у мислиех љутиех тону 91
Тешке тако сред несреће,
Тер кроз бригу усиону
Сметају се љуто од веће;
Мислећ што ће цару риети 92
Када у њих благо успита,
Кајимакан к6 им приети
Кажући га страховита.
Знајућ да ту ни'е наприеда, 93
Ни куда се обратити,
Он сам покли заповиеда
I може их погубити.
Он сам покли једном риећи 94
Ку зарече срдитије,
Пачек истом да се оприечи,
Може учинит да их није.
Знајућ силник да немили 95
Не влада се вик с разлогом,
Нег' опакој по свој сили
Ку с неправдом чини многом.
I цјећ тега ако тада 96
Не буде се смиловати
Да без блага, да без града,
Да без главе све ће остати.
Надаље је изашло:
Ова мисо у несвиести 97
I смета их и скончава,
I врх горке све болести
Најгори им јад задава,
Да прие смрти умирају 98
Ниедан разлог не видечи
Учинити што имају
За одољет злој несрећи.
Труди су их тако стисли, 99
Тер сатрени с туге многе
Мисле, и мисле, али мисли
Мећу опета све под ноге;
Видећ друго да не могу, 100
За не подниет смртне труде,
Нег' се утећи к вишњем Богу
Да их с неба помоћ' буде.
Тием бивши се сви скрушили 101
Умиљенства сред велика
I од гриеха се одриешили
У својега духовника;
Сутра зором подранише 102
I справљена врху отара
Приказати учинише
Светилиште Вишњем згара;
Гдје снижено благоваше 103
Са свием слугам брашно биело,
У кому се нахогјаше
Језусово свето тиело.
I пожуде пуни свете 104
У великој слави и дици
Ућинише још завјете
Богородној згар краљици ;
Ако утеку злу невољу, 105
Цар охоли ко им приети,
Да у граду Дренопољу
Цркву ће јој поновити.
Цркву, која саграгјена 106
Бјеше од стариех дубровчана
На част славну ње имена
I једна је сред тиех страна.
<Палмоти&. 19
290 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Бивши с биести своје прике 107
Свиеин крстјаном турска сила
Цркве остале свеколике
Прву у вриеме разорила.
Завјете ове садружише 108
С о^обитием молитваруи
У којием се понижише
У покорнием још сузами.
ТВр уздишућ љуто у смећи 109
Сред болести неизречене
Молише се говорећи
Ове риећи умиљеуе:
Али! о Боже, ако одреди, 110
Да ми овди погинемо,
Твоја света воља слиеди,
Буди тако, нека умремо.
Само нашем граду прости м
Да не изгине љуту у вају,
На њем да све немилости
Клети турци не истјерају.
Ти си њега на крајини лу
Љуту змаја оградио
Проћ његовој да врлини
Свием крстјаном штит би био ;
Тер његовиех око плећи
Разбија се клета вира
Напииед с гњевом не ходећи
Свиет крстјански да прождира.
Он је ограда пуна хвала у*
I застава крепка одвише
Од немилиех турскиех вала
Ки вас исток потопише ;
Он је стиена тврде горе лла
Ставна у себи прико мјере
Ка лазбија силно море
Од отманске зле невјере.
Он сам јоштер у истоку, 11°
Кога турска сила искрши,
На већ мјеста ту високу
Вјеру и цркве славне уздржи;
113
ПЈЕВАЊЕ XIV. 291
Тер твој чини криж присвети 117
Да за прикор вјере опаке
У невјерној земљи свиети
I све рајске каже зраке.
Али ако цар немили 118
Не промиени све пожуде
Него напреу свој сили
Тер Дубровник узет буде ;
Пада ончас с њиме доли 119
Сва крстјанска срећа тада,
Свиет прождриеће змај охоли
Пружиће се до запада.
Цркве твоје учиниће 120
Коња својиех коњушнице,
I тве име понижиће
I могујство тве деснице.
Бјестујући с гњева многа 121
Говорит ће да крстјани
Не имају свога Бога
Супроћ турцим да их брани ;
Него да су остављени 122
Ко најгора вјера од свиета
I проклети и сатрени
Од њихова Мухамета.
Не дај, Боже, зли злотвори 123
Да ово смију промислити,
Нег' охолост њих обори
I понижи на сем свити ;
Да твој виерни пук слободан 124
Свегј тлаћећи зле немире
Буде у виеке теби угодан
У спознању праве вире.
А ти Мајко мила и блага, 125
Кој' под крилом наш град стоји,
Моли Синка твога драга
Смилит нам се да достоји ;
Нека силна цара одврати 12Г
Од зле мисли и пожуде
Да не буде злато искати,
Ни имат врх нас мисли худе.
с
292 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Него с оком од милости 127
Мило и благо да погледа
Наше горке на жалости
I да изгинут нами не да.
Овако се поклисари 128
Вишњем Богу ту мољаху,
I завиетнием милием дари
Рајску милост с неба искаху. •
I скрушени снижно од веће 129
Изгледаху да изиђу
Ћауши с гласом добре среће
Да с харачем к цару иду.
Али бивши цар о зори 130
Пош6 своје на забаве
За ловити звиери у гори
Ближње у гаје и дубраве;
Ти дан поћи не могоше 131
Да се с њиме састат буду
Тешке мисли да одложе
Жестокому свому труду.
Ну тефтедар мјеште паше 132
Посла к њима Агу свога
Свеколико да им &каже
I пода им гласе од тога;
I да још им чини знати 133
Да нњбрже буду њему
Царски харач тад послати
Да зна цио је ли у свему;
Ер је таке заповиеди 134
Кајмакан му оставио,
Ки сад с прешом цара слиеди
I с њим је у лов подранио.
На ове гласе поклисари 135
Запањени веоми остају
Видећ да злој у при вари
Њека им се зла справљају.
Бивши казат чули у путу 136
Драгомана калугиера
Да има паша мисо љуту
Охолога од чемера,
^
ПЈЕВАЊЕ XIV. 293
Тер да опаке пун невиести 137
Мисли у худој свој памети
Ни к цару их не повести
Нег' им харач муче узети ;
А пака их затворити 138
Ер дониели благо ниесу,
I љуто их уморити
Хрло ако га не донесу.
Туга овака горко у себи 139
Свиешт им рања и заводи
Да не знају, ко 'е трицби,
Владат им се у тој згоди.
Ну сметени с бриге таке 140
Одлучише срцу у свому
Прие подниети муке опаке
Нег' ли харач дат икому.
I ако буде така сила 141
Тер их к цару не одведу,
Нег' усхоће с худа дила
Љуто проћи с њима у једу;
Да ни тада темељито 142
У одлуци не ослабе
Нека силно и очито
Ти харач им они уграбе.
Без царева ако знања 143
То се с њима уздјелује.
Да најбрже без крсмања
Свеколико цар зачује ;
Једа овака самосиља 144
Худом паши не похвали
Видећ да он иште збиља
Да Дубровник тием обали.
С мисли оваком укриепише 145
Све одлуке и пожуде
Тере Агу отпратиш е
Тефтедару да риет буде:
Да је закон од старине 146
Цару харач придавати,
I да зато без кривине
Немогу га друзием дати.
с
294 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Нег', кад цару буде мило 147
Да га прими, да поруће;
А што досле није било
Да бит неће ни сад муче ;
Ер законе старе своје 148
Ноће пустит вику из руке
Још да с неба сугјено је
Да поднесу смртне муке.
На оваке одговоре 149
Ага одјаха најхрлије
К тефтедару под шаторе
Да му ово све сповије.
Најбрже се али опета 150
К поклисарим врати из поља,
Тер нека их страх не смета
Уфања им доние боља.
Тефтедар им поручује 151
Он да харач неће узети,
Нег заповјед та да му је,
Да га буде привидјети ;
I да за то прибројиће 152
Је ли цио број у себи,
I на њ печат свој ставиће
Да опет бројит ни'е га триеби.
Тер да га ће придат њима 15°
Да га одниети дома буду,
Ере мисли паша неима
Ништа учинит прима суду :
Нег' да тако потребно је 154
Ради цара учинити,
Кому о зори угодно је
С многом прешом у лов ити.
На оваке се тад поруке 155
Поклисари разведриле
Видећ, друге да су одлуке
Него ли они просумјише.
Тием весело отидоше 156
Под шаторе к тефтедару,
I харач му понесоше,
Да га лиепо справе цару.
ПЈЕВАЊЕ XIV. 295
Он их мило срете и прими, 157
I уза се сјести стави;
Тер говорит узе с њими
Веома дворној у љубави ;
Болећи се на несрећу 158
Ка 'е Дубровник поразила,
I кажући љуту смећу
До уздаха и до цвила.
Паче слаткием разговори 159
Одлагат им туге узе
Да уфају милост згори,
I да добру надају се.
Велећи им: Вишњи љуби 160
Веома изврсно све створење,
I вик неће да га изгуби
За велико све смиљење.
Ако удари, и милује, 161
Како ћаћко наш истини,
Тер потребно како чује
Све за добро тако чини ;
Тием, пок!и вас сад покара 162
Кроз гњев страшни и срдити,
Уфајте опет милост згара
Заисто од њега ви примити.
I милост ће бити већа 163
Нег' је био гњев у штети
Тер ће виша доћ' вам срећа
Нег можете пожељети.
Старац ови над сва ина јг^
Добротом се ресијаше,
I ништа ино од турчина
Нег' с именом вјеру имаше.
Јоште првиех од времена л65
Бјеше свој пут управио
Дјеловања на храбрена
Чим се изврсно узвисио,
Да његове дике праве ј6г
Сјаху таком свиетлом части,
Да вик сунцу своје славе
Не чекаху вечер тмасти.
296 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Дичаше се у свјетлости 167
Кроз сва дјела племенита,
I казаше свж крепости
Сред разума особита,
Да свакому од изгледа 168
Мудра памет његова је,
С којом свиесно заповиеда
Да зачугјен свак остаје.
Угодан је слатком ћуди 169
Цару, паши, и свакому,
Мисли добро, зло не жуди
Ниедној вјери, ни никому.
I у себи благ тако је ^q
Да свиех, који опће с њиме,
Тврдо у ропство завезо је
Својием дјели милосниме.
Тер и сада чудо не би
Чим он благо говораше 1^1
Поклисари да га у себи
За изврсна свием познаше;
I да 'е тако срца права
Да у ниедному свому чину 172
Еазумиети вик не дава
Вуховиту кроз хитрину.
Тием драго му захвалише
На те миле разговоре, 1^3
I снижно га још молише
Да их поможеигди море.
Да их драго припоручи
Мустај паши кајмакану, 174
Да их срџбом свом не мучи
Нег' помили на уздану.
Нека овакој у несрећи ј^г
Таку милост кад зачују
Самире се у свој смећи
I у добру се обрадују.
Рекоше му: Господине 176
Достојне су наше боли
Да с пристоља све висине
Славни нам се цар умоли.
ПЈЕВАЊЕ XIV.
297
Сад је вриеме, ако икада 177
Да привриежит нас узбуде
Гдје смо остали јур без града
С немилосне трешње худе.
Сад је вриеме харнием дјелл 178
Кроз честите да покоје
Благодарно обесели
Харачаре виерне своје;
Који живот свој гледају 179
У његовием у руками
Тер живљети већ не знају
У овацием несрећами.
Нег' на помоћ зову цара 180
Славна цара отманскога,
Ки што хоће чини и ствара
У могућству царства свога.
Ки сам може на сем свити 181
Неизреченом својом власти
Биели дан им повратити
I отјерат вечер тмасти ;
Да на свиетлом сунцу тому 182
Погледати опет буду
Тер да у бићу честитому
Сврхе виде свому труду.
Чим овако с тефтедаром 183
Поклисари говораху,
Јур Ћатипи с Веснедаром
Бројит харач свршиваху.
I бивши га нашли свега 184
Цјеловита, како искаше,
У соклине ставише га,
Које тврдо завезаше.
Пак их даше тефтедару, 185
Кл их ончас запечати,
Да уздано тако цару
Моћ буду се већ придати.
Тефтедар их опет дава 186
Под печатом поклисари,
I тако их тад пуштава
Да иду на стан свој к Сагари.
298 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Велећи им; с првием зраком 187
Сутра о зори подраните,
Тер с направом тврдом таком
Харач цару донесите.
Чауши ће доћи к вама 188
Да вам даду све на знање ;
У толико у тугами
Ви стеците добро уфање.
Ко зна, славни цар честити, 189
Величанство кога знате,
Да вас има помилити,
Јос како се не надате ;
I да вас ће у свиетлилу 160
Узвисити и у хвали
1 подат вам срећу милу
Ку сте и прије уживали.
Ко зна да вам неће искати 191
Веће благо, ке вам пита,
Нег' да ће се смиловати
На зла ваша страховита.
Иштом виерни ви настоите 192
Сред срца му бити свога
Од ништа се вик не бојте
Ни предајте од никога.
Овако их он отправи 1 93
Слаткием риечи тад од себе
Обећавши све љубави
Њима сваке у потребе.
Али они не мле прије 194
Да се с царем састат буду,
Нека виде удес ки је,
Ка ли сврха свому труду ;
Нека буду у свој смећи 195
Или једром погинути,
Или у милој драгој срећи
Од свиех туга одахнути.
