2420
Пјевање VI
У толико к Али пуши 1
Поклисар се потезаше,
Гњев уфајућ да му утажи
Кад му с митом ту се укаже.
Ради чеса рано устаје 2
Прие нег рана зора сине,
Починути тер не хаје
Тмасте ноћне до мрклине.
С Бргата иде пут Сланога, 3
У Љубиње пак доходи,
Прико Стоца каменога
Наприед јаше и проходи.
За уклонити град од смрти 4
Пржећием га жеља ствара,
Тако да се дан четврти
С дружбом нагје код Мостара.
Ту се и паша бјеше од Б«сне 5
С Херцеговским садружио,
I све чете немилосне
К његовјема саставио.
Херцеговске двие тисуће 6
Бјеше дошле војске к њему,
Смионе власти и могуће
I јунаћкиех дјела у свему.
96 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Оба тако садружени 7
Они час се зговорише,
Град Дубровник да се плиени,
Па чек да се сатарише,
Прие него ли буду доћи 8
Шпањске плави да га освоје,
Недобитне ке су моћи,
Кроз јунаке врле своје.
Бјеху поље све прикрили 9
Многе черге и шатори,
Гдје се бјеху сакупили
Од крај риеке тја до горе.
Тием поклисар како упази 10
Да је пала војска здвора,
Не хтје у мјесто да улази,
Нег' ту шатор свој раствора.
I учини драгоману 11
Да у Кјехаје буде поћи,
За узети риеч уздану,
Да зна у паше кад ће доћи.
Али добро још на пољу 12
Не бјеше се намјестио,
Кад чу неку злу невољу,
I величале плач немио.
Тер за видјет ка је вика 13
С многом прешом на двор ходи,
I упази ту крвника
Гдје туркињу на смрт води.
Љуто она вапијаше 14
I цвиљаше у жалости,
Погинути чием викаше
Сред најљепше све" младости.
Бојни пиешци с.обје стране 15
Гледаху је и чуваху,
I на брдо врх пољане
Немилосно 'е потезаху.
У путу јој крвник клети 16
Месо реже, прли, и гори,
I чини јој живот мриети
Прем жестокој у покори.
Ну како је доведоше 17
Ту на мјесто одрегјено,
Велик огањ ужегоше,
Свукоше је несмиљено.
I бивши јој ноге и руке 18
Увезали око главе,
За подат јој смртне муке
Вргоше је врх жераве.
Плам се шири са свиех страна, 19
I свегј к небу расте више,
Гдје туркиња пуна ваја
Немилосном смрти издише.
Коју тако изгорјеше 20
Дајући јој муке худе,
I никога ту не бјеше
Пожалити да је буде.
Поклисар се много чуди 21
Чему смрт јој свак ужива,
I за обазнат веома жуди
У чему је тако крива.
У мисли му ту доводи 22
Срећа знанца пријатеља,
Да му скаже све те згоди
Прем његова ко је жеља.
Дањелашић од Мостара 23
Мехмет ага бјеше ово,
Кому 'е дундо његда уз цара
У везиерству господово.
Он пријатељ бјеше стари 24
Дубровачке све господе,
А и њиховием поклисари
Ки с пригодом туд' проходе.
Тер се и с овием позно био 25
Сред пријазни још најдраже,
Кад је у Босну он ходио
У Сухраба Мехмет паше.
Тием бивши му сповидјели 26
Како из града опет догје,
У драг начин и весели
За здравље га питат погје.
Валмотић 7
9& ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
•Ш њим из срца болећи се 27
Пријатељској у жалости,
Ер Дубровник обори се
Прем с толиком немилости.
I бивши се с риечим' блазием 28
Мнократ оба поздравили,
Разговором тере дразием
Све пожуде самирили ;
Бивши обазно ствари њеке 29
Ту поклисар, ке хтје знати,
Од пашине мисли приеке,
2Ја; боље се ш њим владати ;
Мехмет Агу молит поче 30
Да му буде сповидјети
На туркињу што свједоче,
Кој' чинише љуто умриети ;
Сто ли 'е она дјеловала 31
Да су на њу сви напали,
Тер никога није имала
Тач шдешену да је жали.
Потребно је, рече, да је 32
Веома опако сакривила,
Кад на оваке горке ваје
Правда је је осудила.
Поклисар се бјеше веће 33
С тезием риечим' уставио,
Мехмет ага кад пун смеће
Овако је говорио:
Чућеш, мили пријатељу, 34
Згоду у свему чудновиту,
Ка се досле у дресељу
Ни'е згодила вик на свиту.
Видјети ћеш докле умије 35
Женска блудност безобразна,
I да 'е гора веле од змије
Жена, која није часна.
' "Туркиња она, коју оди 36
Данас вигје сажежену,
Од кољена вриедна исходи,
Звана 'е Факре по имену.
ПЈЕВАЊЕ VI. 99
Њу породи Мурат ага, 37
Јањичарски срдар стари,
I јер једна, би му драга
Над свием благом, над свием ствари.
У ње рајском лицу сјаше 38
Така љепос пуна дике,
Да на свиету не имаше
Нигдје уресне тако слике.
А с тием бјеше садружена 39
Свака крепост у ње крилу,
Да од мнозиех би прошена
За љубовцу своју милу.
Кроз то ћаћко ње видећи 40
Да је стариех веће љета,
За живота тер хотећи
К себи угодна узет зета;
Изнагје јој вјереника 41
У Мостару, свиетле куће,
Вриедна рода и велика,
Прве власти и могуће.
Ауди Бег му бјеше име, 42
Јунак сваке пун крепости,
Који дјелим' витешкиме
Свуд словјаше у свјетлости.
Ш њим садружи кћерцу своју, 43
I вјером га том посини,
Да му буде у покоју
Како прави син једини.
Ради чеса записа му 44
Свеколико благо своје,
А и твргју још пода му
Ку у Дабру зградио је.
Гдје имаше над све ине 45
Лиепе куће и велике,
Многа стада, и баштине,
I неизбројне подложнике.
Али бивши настанио 46
Он овако кћерцу милу,
I сам себе самирио
У придрагу толи дилу ;
100 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
До мало му старос пода 47
Да се тако честит пази,
Ер до брзо смртна згода
Живот му узе, и порази.
Слиедит погје своју љуби, 48
Коју давно смрт немила
У несрећној свием погуби
Бјеше од њега раздиелила.
С Ауди Бегом Факре оста 49
Пуна ваја и дресеља,
Лиевајући суза доста
Ради драга родитеља.
Кога мртва не могући 50
Учинити жива веће,
Плачна живе у свој кући
I немирна с те несреће.
Ну да јој се туга скрати, 51
Ка јој даје ране прике,
К Ауди Бегу жеље обрати
I пожуде свеколике.
Тер ш њим складној у љубави 52
Миле данке своје траја,
Докле у свиес јој блуднос стави
Мисли пуне худа ваја.
Ауди Бег јој роба имаше, 53
Кога изврсне цјећ крепости
С правием срцем миловаше,
I љубјаше веоми дости
Ки му бјеше угодио 54
С дјеловања храбренога,
Да га за то слободио
Од сужанства бјеше свога.
Ну слободан он никако 55
Од њега се не одили,
Нег' служит га хтје свакако,
Тач пријазан та му омили.
Љубљенога господара 56
Тако виерно љуби и двори,
Да к6 свиећа прид њим згара,
Да га ниедан труд не мори.:V и
ПЈЕВАЊЕ VI. 101
Изван што га крепос мила 57
Ресијаше с многом диком,
Нарав га опет уресила
Бјеше изврсно лиепом сликом.
Гледаше се у прољећу 58
Од младости најмилије,
У мирисном гдје се цвиећу
Од љубави змија крије.
Тер госпогја њеколико 59
Кроз драг поглед свој гиздави
Изранио бјеше прико,
Да умираху у љубави.
Али ниедна срећна не би 60
Да се буде ш њим састати,
Ер крепостан он у себи
У ино мисли све обрати.
Ну чим Факре опћи ш њиме 61
Њој се иста ствар догоди,
Ер се у жељам разблудниме,
У срцу јој љубав роди.
Изненатке ста горјети 62
У жерави огња жива,
I у плахој мисли мриети
Драга млаца да ужива.
Ауди Бега војна свога 63
Сву је љубав потлачила,
А из срца се стрављенога
Драгу робу заробила.
Тере мисли свегј у свиести 64
Ки ће изнаћи начин моћи,
Да извида све болести,
I у крило му буде поћи.
Слиепа 'е љубав, љуто пржи, 65
Да јој мира вику није ;
А свиетла је час уздржи
Да се срами да се открије.
Ну најпосље не могући 66
Трпјет љуте боли своје,
Чим у истој својој кући
Заедно друже, опће, стоје :
102 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
'
Усили је љубав прика 67
Да се открити њему буде,
Једа изнаћи буде лика
За све ране^ љуте и худе.
Тием ко Шахин ш њом се осами, 68
(Тием именом он се зваше)
За све се она тач засрами,
Узе љубав да му каже ;
Велећи му: да огњено 69
У свом' срцу за њим гори,
I лице му божанствено
Да с љубави многом двори;
Тер ако се ње болести 70
Не узбуде благ смилити,
Вели, да је худе свиести,
I да јој ће ки-вник бити.
На ове риећи Шахин тада 71
Зачуди се и запани,
Гдје се вику чут' не нада
Такиех риечи у тој страни. л
I хотећи умриет прије 72
Нег' да дјелу у такому
Невјеран се вику открије
Господару љубљеному ;
Не гледајућ на ње сузе, 73
Ни на молбе ке" му рече,
Карати 'е с прва узе,
Пак се уклони и утече.
Али Факре, ка познаше 74
Да љепотом свом љувеном
Притворити мраз могаше
Живием огњем и пламеном;
С уфањем се свием не губи, 75
Засве у жељах да умира,
Нег' већма га свак час љуби,
I неда му нигдје мира.
Пригода јој и гдје буде 76
Да је друзи не упазе,
Свегј му каже све пожуде,
I прид њиме скончава се.
ПЈЕВАЊЕ VI. . 1.03
Тер толика чини чуда, 77
Да би чудо на сем свити, :
Ер га у мрежу свиех разблуда
Вик не може уловити.
У тиесну се Шахин види, 78
.
Тер не мале трпи ваје,
Гдје му она тако слиди
,
Безобразно све ступаје.
Самирити не може је 70
Да не остане у кривини,
А оповидјет не хотје је
Да госпару жо не учини.
Ну нека се у слободи 80
Од ње силе буде избавит, и
Мисо му у свиес та доходи
Ауди Бегов дом оставит; *
I отити на далеко .81
Једа га она заборави,
Кад пристане мислит приеко
0 неправој тој љубави.
С овакоме тад одлуком 82
Иде на пут да се проси,
Што Ауди Бег зачу с муком,
Толику му љубав носи. . и
Ну видећи тием молбами 83
Да не може противити,
Засве с плачом и сузами,
Пода му се одиелити.
Кад му рече још најлише 84
Да у Цариград с мисли иде,
Јањичарим "да се упише,
Чес једа му добра изиде ;
Дарова му злата и блага 85
Што нм за пут потребно је, *
А и коња свога драга,
I оружје лиепо своје.
иТако Шахин одиели се '86
1 пут узе од Загорја,. -
Брдо узиде и упути се
У планину густа борја. • . . .. _
104 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Тер јашући наприед ходи 87
I у срцу је пун радости,
Ер се од Факре ослободи,
I од несвиесне ње блудности.
Још не бјеше много пута 88
Учинио у дубрави,
Кад га мало згода љута
Ту с животом не растави.
Изнагје се у густини 89
Мегју худием злием гусари,
Кл прешаху у планини
Све путнике у привари;
Изненатке који тако 90
Од свуда га окружише,
I по нози прем опако
На два мјеста обранише.
Ниедан медвјед тако љути, 91
Пун расрџбе прике и худе,
На освету се не упути
Кад га обранит ловац буде;
Како Шахин гњеван скочи - 92
I сву бритку сабљу трже,
Тере силне пун жестоћи
Триема главу по тле врже.
Шестина их с прва бјеше, 93
Тием могаше бој добити,
Али из прид њих пак побјеже
Кад их чету видје изити.
На коњу се свом' залети 94
Како муња брз у тиеку,
I не да се ни видјети,
Засве за њим они теку.
Часом на двор из дубраве 95
' Ту излетје, гдје упази
Бренебреке све крваве,
Што му из ноге крв излази.
Тер видећи та невоља 96
Да га у Дабар опет води
Засве једва од свевоља
Факриниех се ослободи ;
ПЈЕВАЊЕ VI. 105
Упути се, и под силу, 97
У драгога Аудибега,
Да извида злед немилу,
Ка га љуто мучи свега.
Он га из твргје све" изгледа 98
Гдје иде јоштер из далека,
Тием узјаха коња уреда,
Да га срете, а не чека.
Али к њему како догје, 99
I рањена тер га видје,
Зла болест му срце прогје,
Од милости тер ублидје.
I не хтје га ни прашати 100
Ка га зла чес срете греде,
Докли с прва за видјети
На стан свој га не поведе.
Ту му приви траву њеку 101
Ку храњаше доба у свако,
Пак распита за чес приеку
Ка га снагје худо тако.
Засве Факре жалос чује, 102
I Шахин је рањен смета,
У срцу се свом радује,
Ер се врати к њом опета.
I видећи у постељи 103
Да ће постат диље вриеме,
Мирна оста у свој жељи,
1 у пожудам разблудниеме.
С Ауди Бегом тере двори 104
Немоћника толи драга,
I на служби прид њим гори
I лиецим' га свегј помага.
Ну чим Шахин ту лиечи се, 105
I све ране вида худе.
Ауди Бегу догоди се
Да у Мостар отит' буде,
Цјећ потребе главне погје, 106
Кадија му доћ' поруци,
Ну свој' Факри докли догје
Болна госта припоручи.
106 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Која ончас кад се упази 107
Да је остала ш њиме сама,
С мнозием плачом и с уздаси
На њ нарипи прем без срама.
Молећи се да је смири, 108
Да жестоко не уздише,
Или смртнием у немири
Једном да је сатарише.
Видећ Шахин што се чини, 109
Још немоћан тако устаје,
I уклања се ње, врлини,
Ка је у блуду тач скончаје.
Тере из твргје ван исходи, 110
На пут предњи ит' мислећи,
Да се од силе те слободи,
Да ни'е с Факром свегј у смећи.
Али зла чес свеколико 111
Чињење му то прикрати,
Ер Ауди Бег у толико
На свој дом се с пута врати.
Гдје находи раскосану 112
Грозно цвилит љуби своју,
Коју пита на уздану,
У кому је непокоју.
Она му се молит чини, 113
I мољена већ крат мучи,
Докли у својој некрепчини
Худе лаже справи и стучи.
Сва ње љубав промиени се 114
У расржбу худу и клету,
Да се у срцу љуто гризе,
Докле учини сву освету.
Тијем посије ронећ сузе, 115
I кажући вај најгори,
Ауди Бега молит узе
Горком смрти да 'е умори ;
Велећи му : што ћу крити, 116
Господару, моја дила,
Кад ти оваку на сем свити
Невјеру сам учинила.
ПЈЕВАЊЕ VI. 107
Зли Шахин ме осрамоти, 1 1 7
Не хајући час ми узети
У злу мому твој доброти,
Ни ер с тега ћу ја умриети.
I сад силник утеко је 118
Да га не би заскочио,
Да од јуначке руке твоје
Свој гриех не би заплатио.
На немиле гласе овако 119
Ауди Бег се вас разгњиви,
Вјерујући, да опако
Према Факри Шахин скриви.
Тием за дат му пораз љути 120
На брзога коња скочи,
I за њим се с момци упути,
Пун чемера и жесточи.
До брзога тако стиже, 121
Тер му тиеком пут притече,
Хтећи да га сатарише,
I на мрве да га исиече.
Шахин, кл се не надаше 122
Вику од тезиех супротива,
Ш њиме боја не хтијаше,
Нег' праведнос сву му открива.
Ауди Бегу тием би ласно 123
Да га свеже, и ухити,
Ну не држећ дјело ћасно
Без боја га таћ убити ;
Још најлише гдје му брани 124
Све пријазни вез поштени,
Да га убије, али обрани,
Засве крива да га еиени ;
Нећу, рече, крви твојом 125
Оцкврнути ме љубави;
Ја ћу изнаћи с части мојом
Покора ти да се справи.
Наприед му ино не говори, 126
Нег' свезана њега води
У дно твргје да затвори,
Тамница се гдје находи.
108 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
>
Велећи му: кад се усуди 127
На невјеру ти толику,
Покора ти за гриех буди
Да отоле нећ' до вику.
Тако осугјен оста у тмини 128
Пун зла ваја и жалости,
Циењен да је у кривини,
Бивши у свакој праведности.
Али Факре како угледа 129
Да је Шахин под ње власти,
Поврати се блудна опета
На обичајне све" напасти.
Тере кад би упазила 130
Да има вриеме толи ласно,
Свегјер би га походила
Блудећи се безобразно ;
Велећи му: што је боље 131
Да госпару виеран јеси,
Ако таке зле невоље
Трпиш сада под небеси.
Засве 'е вјера тва велика 132
Да не скривит будеш њему,
Свак те зове издајника,
Свак те држи крива у тему.
У тамници живот кратиш, 133
Тер отоле нећ' изити
Ако срце не привратиш,
Да ми будеш погодити.
Толи смириш мене у смећи, 134
Учинит ћу с мж хитрине
Да слободу будеш стећи,
I час твоја да свуд сине.
Ниедан тако бор зелени 135
Тврд не стоји проћ сјеверу,
Ко на говор ње смамјени
Он уздржа часну вјеру.
Тием јој вели: ако доста 136
Ауди Бегу ово није,
Нека му је и то проста,
Чини, ако ћеш, да ме убије.
ПЈЕВАЊЕ VI. 109
Може бити плата биће 137
Мојием дјелим добрием гори;
А и он, ко зна, процвилиће
Ер праведна роба умори.
Тако к њему, а замани, 138
Зла туркиња већкрат догје,
I вику јој у тој страни
Ш њиме ниедна риеч не прогје.
Ну за све то не оставља 139
Љубав, ка је тач размири,
Нег' тисућу мисли справља
Еакогоди да се смири.
Јур годиште исхогјаше 140
Да не бјеше к њему отишла,
Тере веће он циењаше
Да јој несвиес та је изишла.
Немилосна кад јој згода, 141
Како хтјеше звиезде нуде,
Начин у свем опак пода
Самирити да се буде.
С Ауди Бегом од старина 142
Неприатељство врло бјеше
Од Даута Дабранина
Дели Куртом кога рјеше.
Правдаху се за баштине 143
Ке у Дабру оба имаху,
Тер Кадине и Пашине
Уши често заглушаху.
Ну би правда вазда боља 144
Судила се с Ауди Бега,
Кл сам госпар бјеше од поља,
I од горњега мјеста свега.
Ради чеса кад на путу 145
С ком потребом он би био,
Штету би му Даут љуту
Од житија ишчинио.
Палио би му њиве и зграде, 146
А и баштине с ложгјем сјеко,
I толике цјећ заваде
У твргју му још дотеко;
1 10 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Гдје би мнократ с немилости 147
Пун расржбе свием опаке,
Врловитом усилности
Ишћинио туге сваке.
Али Ауди Бег ако би се 148
Дома у Дабру ту намиеро,
Он видјети до не би се,
По грму би нег' се веро.
Тием нека му чини доћи • 149
Да га ниедан страх не смета,
Хинит узе да ће поћи
На гроб свеца Мухамета.
I одиели се бјелодано 150
Свак путником да га види,
Само драгој Факри уздано
Мисли своје оповиди,
Об дан тако по планини 151
Свуда би се скровно тук6,
А у твргју по мрклини
Опет би се ноћно увуко.
На врата га мала њека, : 152
Киех плот скрива и грм густи,
Сама Факре свегј дочека,
I у твргју га скровно упусти.
Свак сред свиести држи своје 153
У далеку покрајину
Да Ауди Бег отишћ је;
Сама Факре зна истину.
Тер у такој нека згоди 154
Сврху изнагје свием жељами,
У Шахина једно ходи
С мнозием сузам' и лажами ;
Велећи му: сад видјећу 155
Ауди Бега али љубиш,
Али мене, ко мрзећу,
Хоћеш само да погубиш.
Знаш Даута немилога , 156
Колико се веома боји
Господара мила мога - :
Кад он с нами овди стоји.
в
ПЈЕВАЊЕ VI. 111
Бивши обазн6 на далеко 157
Овиех дана да пошо је,
Смијон данас худо и приеко
У твргју нам дотеко је;
I сви момци бивши у страху 158
Разбјегли се и раскрили,
У начину узе плаху
Срамотно ме да усили.
I така би ствар слиедила 159
Да му ниесам обећала,
Кад ноћ простре мркла крила
Доћ на сврху тезиех зала.
Али сада не знам што ћу 160
Гдје ме овака туга коље,
Одрват се јаох! како ћу
На ове моје зле невоље.
Видим, тужној, сила ми је 161
Ауди Бегу сакривити,
Ако у теби хари није
.
I не хоћ' му виеран бити.
Толи виеран бићеш тако, 162
Ја ћу начин свему дати,
Да ме будеш крепко и јако
Те срамоте сачувати.
У твојој је за то руци 163
Час госпара љубљенога,
Само у крепкој да си одлуци
I сред срца виеран твога.
Веле риечи, Шахин прави, 164
Говорит ми ни'е подобно,
Госпареве рад' љубави
Гдје ми умриети јес угодно.
Ја не држим крива њега, 165
Засве он мене мучи криво,
Ну га љубим сврху свега
Правием срцем милостиво.
тием реци ми, што је триеби 166
За те смести згоде худе,
Ер ћу узети живот себи,
Само да он служен буде.
112 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Зла туркиња одговори: 167
Дауту ћеш смрт подати,
I страх немој да те мори,
Пут ја ћу ти указати.
Рекла му сам кад од ноћи 168
Први проћи мрак узбуде,
Да тад буде к мени доћи
За смирити све пожуде.
Ти ћеш постат мало у тмини, 169
Немој за то да ти 'е мука,
Докли ти га по мрклини
Ја доведем ту до рука.
Гдје кад буде у твој' власти, 170
Веома ласно и слободно
Чинит му ћеш мртву пасти
Ко ти буде тад угодно.
Овако се зговорише, 171
I кад догје мрак немили
Свеколико извршише
Како бјеху намислили
Тер у мјесто од Даута 172
Ауди Бега Шахин уби, .
Кому тако худа и љута
Би невиерна своја љуби;
Бивши га она на уздану 173
Ноћно у твргју сву примила,
I Шахину оружану
Под маћ у тми подложила;
Ки циенећи осветити 174
Свога драга господара,
Згоди му се њега убити
Цјећ Факриниех злиех привара;
Ончас свиећу ка доноси 175
Тер му каже сву истину,
I у њега љубав проси
За толику злу кривину.
Велећи му: или у руке 176
Од правде те дати хоћу,
Или пусти худе одлуке
I немилу твоју злоћу.
ПЈЕВАЊЕ VI. 113
Тер у срцу благ и мио 177
Мој утажи плам огњени,
Видећ да си сад убио
Драга војна овди мени.
На вигјења толи клета 178
Вас ледом се Шахин створи,
С једне стране страх га смета,
С друге жалос љута мори.
Не зна у горкој такој тузи 179
Сметен што ће дјеловати,
Знајућ заисто да му друзи
Неће истину вјеровати.
Тием нека се не огласи 180
То опако крвно дило,
На Факрине жеље слази,
I погагја њој немило.
Самирена она тако 181
Ауди бега на двор вуче,
Тер на пут га меће опако,
I затвора врата муче.
Сјутра нетом зора сину, 182
I путници подранише,
Љуту убјена у начину
Ауди бега упазише.
Тер цјенећи да га јесу 183
Зли гусари погубили,
Свуд сповједу и разнесу
Ти глас худи и немили.
Што хинећи да вјерује, 184
Худа Факре много исплака,
Нека, болна кад се чује,
Боље скрије дјела така.
I у љутом плачу и вају, 185
Ко да 'е збиљна болест смета,
Чини да га укопају
С многом славом код мечета.
Ну до мало опет доба, 186
Ко химбением приста уздаси,
За Шахина виерна роба
Скровну вјеру сву разгласи.
Палмотић. 8
114 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
За војна га тер узимље, 187
С такијем дјелом говорећи,
Да од ваја себе отимље,
Нека удова није у смећи.
Али Шахин у жалости - 188
I у сузах данке траје,
Тер ни 'е добра ни радости
У ћему се не скончаје.
На очима Факру гледа 189
Не ко своју љубовницу,
Нег' ко змију пуну једа
I немилу злу крвницу.
У немиру сметен живе, 190
Тер проклиња ње намјеру,
I пун смеће болежљиве
На ње опаку мрзи вјеру.
I засве га она двори 191
С многом службом и љубави,
Једа у њему плам разгори,
I како год да га страви;
Вас јој труд се заман крати, 192
Није лиека ње невољи,
Да од њега може ухвати
Видјет кл дан поглед бољи.
Тием мрзећа ко се позна 193
Сама собом ста мислити,
Кроз чињења немилосна
Кога ће се слободити.
Бивши узела на њ омразу 194
С таком љутом немилости,
Да његову у поразу
Искат узе све радости;
До брзо јој клета згода 195
Те изврши мисли худе,
Чим јој начин опак пода
Да испуни све пожуде.
Побоље се Шахин трудно 196
I у немоћ тешку упаде;
Око њега она блудно
Узе казат многе ваје.
ПЈЕВАЊЕ VI. 115
Тер за немоћ ту видати, 197
Хинећи се блиеда у лицу,
С Љубомира чини звати
Злу Данојлу виленицу.
Стара бјеше то влахиња, 198
ЧЈаровање свако знаше,
Траве, и дјела сва вилиња
Веома изврсно умијаше.
С вукодлаком грдием она 199
Кћер Црницу његда роди,
Лупежица ка је смиона,
Ка све краде што находи.
Цјећа чеса сви сељани 200
Ишћераше њу из дома ;
А и Данојла каје отхрани,
На ње злу ћуд мрзје веома.
Тер да изрига своје једе 201
Вјештицом се злом сатвори,
I живу је тако изједе,
Да је нико њом не кори.
Пак слободна без те кћере 202
Свакога се лиечит стави,
Да ње име свуд се стере
Славној влашкој по држави.
I оваке бивши моћи, 203
Љубомирскиех из планина
Учини јој Факре доћи,
Да извида ње Шахина.
Ну химбена, худа, и приека, 204
Зговори се ш њом од прије,
Да у пићу мјеште лиека
Отровим га злием убије.
Бивши за то обећала 205
Њој свакога блага дати,
Нека би га отровала
Да животом он прикрати.
Јур Данојла бјеше у меду 206
Худу отров приправила
Ку с налипом бјеше у једу
Љутиех змија рашћинила.
116 ДУББ0ВН1К ПОНОВЉЕН,
I хогјаше да Шахину 207
Пода горку смрт попити,
Велећи му, по начину
Сад ћеш управ оздравити.
Кад је изненад Факре срета 208
Ко да 'е с бригом и у тузи,
Велећи јој: страх ме смета,
Ну ти прва то окуси ;
Да ми не би наудило 209
Мом Шиихину љубљеному,
Кога 'е здравље мени мило
При животу истом мому.
По срећи се ту нагјоше 210
Мнози турци тиех крајина,
Из сусјества кл догјоше
Да походе тад Шахина.
Тием Данојла на ове риечи 211
Прид њима се тач запнни,
Да не умие да се оприечи,
Нег' би како себе вани.
Ну да сумње по свом лицу 212
Не узбуде дат ни мало,
Онћас попи половицу,
А Шахину да остало.
С мислр таку ствар учини 213
Да они час буде поћи
Траву изнаћи у планини
Ком ће отрови разбит моћи.
Али јој се Факре не да 214
Из прид себе одиелити,
С чемернога докли једа
Не узбуде она умрити.
Може бити намислила 215
Бјеше тако да је умори,
Да је не би гдје пронила
У кием годи разговори.
Данојла се свиесно моли 216
Да је буде пустит дома ;
А Факре се на то охоли,
I каже се љута веома.
ПЈЕВАЊЕ VI. 117
Велећи јој; ти не чека* 217
Поћ' одовле у слободи,
Докли крепос твојиех лиека
Ја не видим с прва оди.
Што Данојла како видје 218
Да јој живјет ни'е моћ' тако,
Сву истину оповидје,
I чињење толи опако.
Пак Шахином умре заедно 219
Чим их смртна болес стисну,
I дјелујућ тач нередно
Плату стече ту корисну.
Сви се турци запанише 220
I осташе себе вани,
Кад зачуше и видише
Што се згоди у тој страни.
Али така да кривина 221
Не остане без покоре,
Тер да Факру с тиех врлина
Достојноме смрти уморе ;
Видећи се ту без свиести 222
(Душа свој гриех крит' не може)
Свезаше је на истом мјести
I у паше је поведоше.
Гдје сповидје измучена 223
По његовој заповједи
Ова дјела сва пакљена
I све опаке своје зледи.
Рад' чеса је паша осуди 224
На госпоцком свому суду,
Да је овако за гриех худи,
Ко видјесте, ждећи буду.
Тер покора љута тако 225
Би подана ње кривини ;
Ко зло живе, мре опако;
Не уфај добра ко зла чини.
