2420
Pjevanje VII
Mehmet aga bješe veće 1
Tu pripovies dovršio,
I zle zgode i mrzeće
Poklisaru spovidio ;
Ter još š njime razložaše 2
Vrh nevjere ženske nude,
I od njega rieč iskaše
Ke vrh tega čini sude.
Kad poklisar za smiriti 3
Razgovore te njegove,
Tiho uze mu govoriti
I razborno rieči ove:
Da ja budem tebi rieti 4
Da sve opake jesu žene,
I da 'e za to van pameti
Ko za njima srcem vene;
A da 'e čestit, ko daleko 5
Bježi od silne njih ljubavi,
Ko da u svieh je srce priko,
I da jedna ćud boravi:
Ne vjerujem, rieč ovaka 6
Da te ljuto smela ne bi,
Videći je da 'e opaka
I neprava sasma u sebi.
PJEVANJE VII. 121
Ne budući razložito 7
Zlieh s dobriema samješati,
Ni svjetova t, da se očito
Bez te družbe sviet prikrati.
Kad ja rieč bih reko taku, 8
Ukazo bih tezieui sudi,
Da u noćnom sliep sam mraku,
Van naravi od svieh ljudi ;
Paček da mi 'e drago i milo 9
Da vas narod ljudski svrši,
I da vas sviet tač nemilo
U ognju se živom prži.
Što ne bivši u načinu 10
Da sred srca ćutim moga,
Kazaću ti svu istinu
Što ja sudim vrhu toga.
Kad je višnji sviet stvorio, 11
I sve zvieri od ničesa,
čovjeka je učinio
Da 'e sam gospar tieh čudesa.
Nu videći samu njemu 12
Da ni'e moći sviet naplodit,
Ni da u hipu sam svojemu
Slična on sebi može rodit :
Od njegove stvori kosti 13
Ženu, druga da mu bude,
Da mu je uzrok te radosti,
Da š njim vrši te požude.
Oba tako satvoreni 14
Kad se oni upaziše,
Ončas čuše plam ljuveni,
I skladno se zaljubiše.
Ter pod zakon te naravi 15
Porodiše djecu svoju,
Da u željah od ljubavi
Živu skladno u pokoju.
S tiem načinom sviet uzraste, 16
I tako se ljubav rodi,
Koja krati misli itmaste,
I sva dobra stvara i plodi.
122 DUBROVNIK PONOVLJEN
Ljubav, ka nam željet čini 17
Milu družbu dragieh žena,
Ke te trave u milini
Još da jesi od kamena.
Da njih nije na sem svitu 18
Ljudski bi se trag smaknuo,
I vas narod smrt očitu
I svrhu bi sebi čuo.
Da njih nije, bilo ne bi 19
Dobra, sreće, ni radosti;
Izginuo sviet bi u sebi
Bez uresne njih ljeposti.
One ljudsku svies uzdižu 20
Na hrabrena djelovanja,
Gdje se vječne dike stižu,
Od svakoga vriedna znanja.
One čine da sred truda 21
Nahodimo mir čestiti,
Ter sva da nam zgoda huda
Š njima slatka bude iziti.
One svietu na ovomu 22
Uživati raj nam čine,
Kad u licu andioskomu
Njih rajsko nam sunce sine.
Ter bivši nam od potrebe 23
Taka družba pod nebesi,
Bez žene si ko bez sebe,
I na pola mrtav jesi.
Za. to mi ih uzimljemo, 24
Da nam one dom vladaju;
Neka skladno tač živemo
Zaedno š njima jak li u raju.
Nu kako je mnoga sreća 25
Ljubi svoju vriednu imati;
Tako 'e opet čes mrzeća
Kad se budeš zlom sastati.
Huda žena dom satire, 26
Vojna, djecu, blago, i sluge;
Po svoj kući zle nemire
I pakljene čini ruge.
PJEVANJE VII. 123
Kad vikati ona počne, 27
Već ne umie zamuknuti,
Neg' se čini od istočne
Do zapadne strane čuti.
Kriešti, kako kries sred ljeta, 28
I vik neće da zamukne,
Sred čemera dokli kleta
Umorna joj rieč ne pukne.
Ne zna cjene od nikoga, 29
Pleše krepos i dobrotu,
Ne obzire se ni na Boga
Ni na niednu zlu sramotu.
Neg' opaka svojom ćudi, 30
Ne razložnoj u žestoći,
Pako stvara oda svudi,
Smrt i svako zlo uzroci.
Ah! bolje je tisuć krati 31
Najgorega po sred truda
Da te gorka smrt prikrati,
JS'eg' dopade žena huda.
Er se jednom smrtno umira ; 32
A kad žena zla je u sebi,
Sto krat na dan od nemira
Umirati čini tebi.
Nu gdje opet dobra žena, 33
Tu je istini raj na sviti,
Tu je slava sva blažena,
Tu je život pričestiti.
Ona vriedna u pokoju 34
S vojnom svojiem žive ugodno,
Djecu i kuću vlada svoju
I svakoga ko 'e podobno.
Pravednieme sudom mjeri 35
Svaku krepos, vriednos svaku,
Čista u srcu, krepka u vjeri,
Ne podložna bludu opaku.
Može li se ljepše i draže 36
Neg ovaku ljubi imati,
Ka ti istino srce kaže,
I ne umie vuhovati;
184 DUBROVNIK PONOVLJEN.
KS, uživa tvoje sreće 37
Vriednom dušom i pravednom ;
Koja žali tve nesreće
I gleda ih s brigom vriednom ;
Koja u zlu tvomu ćuti 38
Svaku žalos pod nebesi,
Koja hoće izdahnuti,
A da samo ti živ jesi.
Ah! da 'e blažen ko pod nebi 39
S dragom svojom drago žive,
Ka je tako blaga u sebi,
I u svem ćudi ljubežljive;
U životu ti dokli je 40
Neka ne ište drugo steći,
Ere miran život gdi je
Raj u pravoj tu je sreći.
Tijem pokli ne možemo 41
Bez ljubovce sami biti,
Potrebno je da ištemo
Tu, ka nam će ugoditi.
A svaka će zaisto žena 42
Ugodit nam svom vriednosti,
Ka je od dobrieh porogjena
I rasla je u kreposti.
Sobom sudim ja ovako, 43
I kad vrieme dogje moje,
Za ne upasti živ u pako,
Iskat ću uzet vriedan ko je.
Mehmet aga smiren osta 44
S razgovora znana ovoga,
I pohvali veoma dosta
Svies plemića razumnoga.
Ter htijaše još da vrieme 45
Š njime traje i provodi
Zabavami u tacieme,
U kieh rados svu nahodi.
Neg' vidieći da spravlja se 46
S mrkliem tminam noć da ide,
Za ne omrknut, ispita se,
I pod šator svoj otide.
v
PJEVANJE VII. 125
Dobro jošter on ne pogje 47
Kad kjehaje od pašine
Dragoman se vrati i dogje
S prviem mrakom noćnieh tmina.
Koji od njega glas donese 48
Da poklisar bude o zori
Doć' da s pašom sastane se,
I da š njim se razgovori.
Na te rieči još priloži 49
Da 'e kjehaja ljute ćudi,
Svakiem malo da razloži, x
I da blago mnogo žudi;
Da je oho, pun čemera, 50
Lakom, opak, i nemio,
I da za to do večera
Ni'e ga k sebi upustio.
Svrši; ne znam kako ćemo 51
Mi, gosparu, uvdi proći ;
Ko zna na smrt da idemo
Ku nam uteć ni je moći.
Poklisar mu odgovara: 52
Ne straši se, dragomane,
Ne smije nam ništa od cara,
Sve ćeš vidjet netom svane.
Danjelašić kaza meni 53
Car da nije naredio
Da nam ori grad ni plieni,
Ni da bi nam zlo činio.
Teftedar je kazo njemu, 54
Ki zna carski lis izbrani,
Protivan mu ter je u svemu,
Er Dubrovnik bljude i brani.
Nu za sve to bivši u sebi 55
Opak paša nad sve ine,
Znam da nam je podniet triebi,
Ki god dio te vrline.
Ali za grad naš primili 56
Što nećemo učiniti,
Još najgoroj da u sili
Potrebno nam jes umriti ?
126 DUBROVNIK PONOVLJEN
Ko svoj za grad krepko umire 57
Vječni život ti dobiva,
Ter u slavi prave vire
Ko nebesko sunce siva.
Ovako mu više paše 58
Srce ukriepit on nastoji,
S dvora uhvanje licom kaže,
A u sebi se smeta i boji.
Zlu nemilos tursku pozna 59
Ko srditi svi su veomi,
Ko su srca nemilosna,
Hudi, opaci, i lakomi.
Nu zna, ino da ne može 60
Neg' se uzdati u višnjega,
Da ga s neba on pomože
I sačuva od zla svega.
U toliko zaedno se oba 61
Jestojskami pokriepiše,
I od spanja kad bi doba
S trpeze se razdieliše.
Ter pogjoše počinuti, 62
Bivši od puta izmoreni,
Neka utaže trud priljuti
Dočim budu noćne sjeni.
Ali zora kad otvori 63
Dan u višnjoj liepoj strani,
Ter pašiniem prid šatori
Trublje udriše da se rani ;
Svikolici tad ustaju 64
I na konjeh idu uredno,
Kako od paše rieč imaju,
Da sastanu š njim se zaedno.
S dragomanom poklisara 65
Uvedoše ončas k paši,
Ki mu donie liepieh dara,
Jeda gnjev mu tiem utaži.
Staviše ga prida nj sjesti 66
Vrhu stola svionoga,
Gdje, kako se on namiesti
Sred načina gospockoga,
PJEVANJE VII. 127
Liepi pozdrav njemu poda, 67
A još ljepši dar prikaza,
Veleći mu : ma gospoda
Ljube slavu tvoga glasa.
Cjeća česa osobito 68
Prijateljstvo s tobom žude,
Da tva milos njih čestito
,
Od zlieh zgoda branit bude.
,
S oviem riečim' za haljina 69
Pokloni mu svila i svita,
A i dukata pet stotina,
,
I srebrna ina mita.
Čini paša ospremiti 70
Sve uresne te darove,
Paka uze govoriti
Poklisaru rieči ove:
U vrieme si došo odi
,
Da mi budeš put kazati,
71
Er ja idem k tvoj' gospodi,
Za Dubrovnik prigledati.
Znamo trešnja da nemila 72
S nemilosti svoje prike
Vas grad vam je razorila,
Kuće i tvrgje svekolike.
I čuli smo španski ljudi, 73
Ki su ohole prem pameti,
Da idu s plavim' od onudi
Da vam budu grad uzeti. ,
Ja namjesnik carske vlasti 74
Ki sam ovdi na krajini,
Znam da nije od mž časti
Da vam iko krivo učini.
Za to vašu za obranu 75
Vojsku ovu sam učinio,
I k vami idem na uzdanu '
Da bih carev grad branio.
Gospodi ćeš dat na znanje 76
I pisat ćeš mu požudu,
Neka imaju dobro uhvanje
Da me s vojskom primit budu.
128 DUBROVNIK PONOVLJEN.
Ču poklisar da himbeno 77
Š njime paša to govori ;
Za to uze otvoreno
Da mu na sve odgovori.
S vojskom, reče, ni'e potrebe 78
Da se budeš ti truditi,
Er s oružjem i bez tebe
Grad možemo mi braniti.
Ako od trešnje silne i prike 79
Kuće i dvori jesu pali,
Ciele tvrgje svekolike
1 od grada su miri ostali.
A imamo glase istine 80
Španjske plavi da ne hode
Da nam gradu zlo učine
I ostave nas bez slobode.
Prijatelji od starina 81
Jesu bili vazda naši
S nam življeli bez hitrina,
Niedna stvar nas njih ne straši.
Viknu paša: ne govoriš 82
Sa mnom dobro ni pravedno,
Neg' hitrine njeke tvoriš,
I varat me hoć' ne vriedno.
Ja od svega znam istinu ; 83
Španjske ljudi vi zovete
Da izdajnu u načinu
Pridati im grad budete.
Ali neće tako proći 84
Ta izdaja i privara,
Er ja s vojskom hoću doći
Uzet vam ga prie za cara.
I ako se u ičemu 85
Uzbudete meni oprieti,
Vami, i s vami puku svemu
Učinit ću ružno umrieti.
Na ove rieči i vrline 86
Poklisar mu opet reče :
Ne straši nas, Gospodine,
Da se zbiljno zlo ne steče.
PJEVANJE VII. 129
U korabljam mletačkime 87
Vojska u Gružu spravna stoji,
Bojnicima da svojime
Grad nam uzme i osvoji;
Kieh se ništa ne bojimo, 88
Mnogu vojsku er imamo,
S kojom stražu mi činimo
I od svudi grad čuvamo.
Nu ako sila dogje tvoja 89
Od straha će svak uteći,
Er nećemo s tobom boja,
Neka s carom niesmo u smeći.
Tada kad grad pust ostane 90
I pogjemo mi po svietu,
Ončas ga će s morske strane
S svojom silom Mleci uzeti.
Da nu smisli tva visina, 91
Ko će ugodno caru biti
Kad grad vierni bez krivina
Uzbudeš mu izgubiti.
Car je meni naredio, 92
Odgovori srdit paša,
Grad gdje vam se oborio
Da vam ga uzme vojska naša.
Tiem sa mnom ćeš ti ostati ; 93
A ja i vami i Mlecima
Učinit ću dobro znati
Ku car silu i moć ima.
S oviem riečim' odasla ga 94
Pod šatore opet svoje,
I čaušim svim prida ga.
Da na straži svegj mn stoje,
Osta paša s Muhlom zaedno 95
I s ostaliem te gospode,
I uze š njima sviesno i vriedno
Razbirati take zgode.
Veleći im: ćuste sada 96
Što poklisar reče meni,
Da nam neće dati grada '
Dubrovčani sviem himbeni.
<Palmotii. 9
130 DUBROVNIK PONOVLJEN
^
A ja ne znam hoćemo li 97
Smirit s bojem tu požudu,
Ter da oni tač oholi
Ne pridat ga druziem budu.
Nu se malo zgovorimo 98
Koja nam se bolja vide,
1 razborno promislimo
Da sve opako ne izide.
Meni uzmnožni car ne piše, 99
Potrebno je riet s istinom,
Da grad se ovi satariše
Niednom silom, ni vrlinom.
Samo mi je naredio 100
Dubrovačke u države
S mojom vojskom da bi sio,
Neka oni harač sprave,
I oružan tu da sjedim 101
Bez nikakve sile hude,
Dokli on svojom zapovjedim
Naredit mi drugo bude.
Ali bivši u toliko 102
Ja začuo glase njeke,
Španjskieh plavi njekoliko
Da ide na grad s misli prieke ;
Namislih ga prie uzeti 103
Nego li oni budu doći^
Neka bude car vidjeti
Koga služim sa svom moći,
I da izdajstvo na ovoj strani 104
Ne zgodi se carskom gradu,
Da nevjerni dubrovčani
Krstjanim ga ne pridadu.
Nu poklisar bivši opeta 105
Druge glase sad nam reko,
Ne znam što ću, strah me smeta,
Da ne izide sve zlo i prieko.
Tiem nu i vi promislite 106
Što 'e prilično i potrebno
I u sebi što ćutite,
Recite mi, sve slobodno.
PJEVANJE YII. 131
Er što mi se od vas skaže 107
Toliko ću učiniti,
I sliedit ću svjete vaše,
Ko mi se od vas bude riti.
Zgledaše se sva gospoda 108
Na pašine rieči ove,
Gdje slobodu on im poda
Da će svjete čut njihove.
Pogoditi ter hoteći 109
Tiem njegoviem zapovjedi,
I u sebi svi misleći
Da mu koris i čas sliedi ;
Hercegovski sandžak prvi 110
Podignu se da govori,
Bješe on ljudske željan krvi,
I od krvnika svieh najgori.
Gruba obraza, grde slike, 111
Jedniem okom sliep na čelu,
ćudi ohole, ljute, i prike.
I u svakomu opak djelu.
Ne razboran, hud od više, 112
Male sviesti i pameti,
Željan da sviet satariše,
Da sve opali, da sve išteti.
Čior Mustafa bješe mu ime, 113
Skoro izišo na vladanje,
Nu s grabećiem načinime
Bješe steko mnogo imanje.
Čineći se mrzeć dosti 114
I bogatu i ubogu,
Čim nesvjesnom lakomosti
čini u svemu grabšu mnogu.
On bivši se poklonio 115
U načinu gospockomu,
Ovako je govorio
Svietlom' paši bosanskomu :
Da ja mogu vjerovati, 11G
Svietli paša i čestiti, -
Da ne misle nas varati
Dubrovčani vuhoviti ;
'
132 DUBROVNIK PONOVLJEN
Vjerov6 bih sve što sada 117
Njih' poklisar ovdi reče,
I predo bih s mnoga jada
Da se ke god zlo ne steče.
Nu znajući da na svietu 118
Njihove su slave i dike
Što svud čine varku kletu,
I vuhvuju bez prilike ;
Svjetovat ću tvu visinu 119
Da odluke vrši svoje,
I da drži za hitrinu
Što poklisar nam reko je.
Za sve da car uzvišeni 120
Ni'e tvoj' vlasti naredio
Da Dubrovnik grad himbeni
Uzmeš, ko si namislio ;
Naredi ti u ono doba 121
Svietliem pašom kad te učini,
Carsku koris, ko 'e podoba,
Da išteš ovoj na krajini.
I da čuvaš pomno s sviesti 122
Sve gradove i države
Od protivne silne česti,
I od opake svake sprave.
Tiem Dubrovnik da sad bude 123
Nepriateljska sila uzeti,
I s izdajne zgode hude
S privarom ga nama oteti,
Sto bi reko car mogući ? 1 24
Ko li u ognju sržbe mnoge,
Izgubljeni grad ištući,
Primio bi tve razloge?
Reko bi ti: kad ti rješe 125
Da se zgodit ima ovo,
Vjerovati ti ne bješe
Što 'e poklisar opakovo.
I s razlogom teške u stvari, 126
Er vjerovat laž je bolje,
Neg' dopustit u privari
Da te stignu zle nevolje.
PJEVANJE VII. 13S
A potreba ka je tebi 127
Dat se ikomu privariti,
Komu poda višnji s nebi
Tako hitru svies na sviti?
Eto zemlja sva spovieda 128
Kad Dubrovnik trešnja obali,
Dubrovčani ko su ureda
Španjskom kralju tad pisali,
U plavima da poslati 129
Vitezove bude svoje,
Da im budu grad pridati
Gdje ne mogu već da stoje.
Kieh s požudom prem velikom 130
Sad od tuda izgledaju,
A s hitrinom ištu prikom
Nas himbeno da izdaju,
Da to ćemo mi ovako 131
Pustit ovo da se zgodi,
Vjerujući laž opako
Dubrovačkoj zloj gospodi.
Ne, ne, uzmnožni gospodine, 132
Ne daj da se ta stvar čini,
Neg' podložne te krajine
Brani sabljom u vrlini.
Ne straši se, niedna muka 133
Grad uzeti neće biti,
Ištom da je tva odluka
Ončas će se sve stvoriti.
Netom prve čete tvoje 134
Zgledat budu dubrovčani,
Tako srce njih slabo je,
Da će ostati sebe vani.
Ter će iskati poniženi 135
Da ti pošlju ključe od grada,
Samo da ih ne poplieni
Tvoja silna vojska tada.
Toli bi se usudili 136
Da se obranom opru tebi,
Tu ončas bi svi vidjeli
Svaku tugu i zlo sebi.
134 DUBROVNIK PONOVLJEN
^
Er od konja vojske naše 137
Samari su sami dosti
Moć da im se strašna ukaže
Turske sile i jakosti.
Da vlast tvoja zapovije 138
S Brgata ih vrći doli,
Zno se ne bi niko gdi je,
Satro bi se grad oholi.
Sve bi njima priklopio, 139
I oholieh vrhu mira
Prid tvom vojskom učinio
Da se ravan put prostira.
Ah ! ke blago iznaće se 140
Grada ovoga sred bogata,
U kom puci nahode se ,
Puni srebra, puni zlata.
Skupiće se sila mnoga 141
Svake liepe izvrstnosti,
I kamenja mnoš dragoga
Od sve što je razlikosti.
Sto kad poslat budeš caru, 142
On će srca iz vesela
Pri ta komu liepu daru
Sva pohvalit tvoja djela.
A i tebi će dosta ostati 143 '
Što ćeš uzet iza tega,
Da ćeš moći darovati
I nam istiem opet svega.
Za to s vojskom već ne cknimo, 144
Neg' za ispunit sej požude
Najbrže se uputimo
Da Dubrovnik naš uzbude.
Prie neg' li ga osvojiti 145
Carske vidiš nepriatelje,
Kieh je mučno pak goniti
Kad se u njemu utemelje;
Meni se ovo dobro čini, 146
Samo da se vrši ureda,
Za to rekoh tvoj' visini,
A ti, ko hoć', zapovieda'.
i
PJEVANJE VII, 1J5
Čior Mustafa svrši ovako, 147
I čemernoj u besjedi
Bješe otrovo pašu opako
Da njegove svjete sliedi.
Ter opeta on mišljaše 148
Na Dubrovnik da se hodi,
S mnogom slavom gdje cienjaše
Da se blago to nahodi.
Ali Muhla i ostali, 149
Koji bolju svies imahu,
Toj se taštoj u zahvali
Dike svoje ne držaju.
Razmišljajuć da ni'e lasno 150
Da se tako zgoda stvori,
Čior Mustafa bezobrazno
Ko svjetuje i govori.
Teftedara Bosanskoga 151
Staše gledat, da riet bude
Što zna, i ćuti više toga,
I kž u sebi čini sude.
Bješe on svake pun mudrosti, 152
Pun razuma, sviesti, i znanja,
Tere samoj u kreposti
Sva držaše svoja ufanja.
Starieh jošter od vremena 153
U Bosanskoj svietloj krvi,
Gospockoga od koljena
Brojaše se plemić prvi.
I za to ga car držaše 154
Tu za svoga blagajnika, ,
Ter s dobrotom svud slovljaše
I s imenom puniem dika.
Ter uzvišen u toj sreći 155
Svakom' bješe omilio,
Da se od svieh viši, i veći,
Bješe u slavi učinio.
Mesiju turskom svom gospodom 156
Čuven bješe, er svak drži,
Što svjetuje, s dobrom zgodom
Da se Tazda to izvrši.
136 DUBROVNIK PONOVLJEN
Besjedio kad bi u zbora, 157
I razborne svjete reko,
U slatkomu razgovoru
Iz usti mu med bi teko;
Da izosto niko ne bi, 158
Tako liepo čim razloži,
Ko ne bi isko sviesno u sebi
Da se pod taj svjet podloži.
Nu hoteći puta ovoga 159
Paši kazat svjete svoje,
Skoči s stola svionoga
I svu glavu sklonio je.
Ter da pravom u poklonu 160
Umiljenstvo sve objavi,
Na sve prsi po zakonu
Snižno svoju ruku stavi.
Progovori pak slobodno ; 161
Gospodine mili, prosti,
Ako neće bit ugodno
Što sad rečem tvoj' svjetlosti.
Znam da niesu me krivine 162
Što ja ćutim rieti tebi ;
Mjesto je ovo od istine,
Govorit je uprav triebi.
Dostojan bih tada bio 163
Pod tvom sabljom ljuto umrieti,
Kad bih s tobom ja hinio
Da ti ugodim taštiem svjeti.
Nu istinu govoreći 164
Ne imam za to mrzeć biti,
Istina je dar najveći
Ki ti mogu pokloniti.
Tiem molju se tebi sada 165
Da me pomno čuješ odi,
Ako hoćeš, pak se vlada',
I s tvom vojskom napried hodi.
Da 'e naredba tebi od cara, 166
I da nam su lasne zgode,
Da Dubrovnik vojska shara
Sred gospoctva i slobode,
"
PJEVANJE VII. 137
Reko bih ti: miso tvoja 167
U sebi 'e plemenita,
Slavna dobit toga boja
Spravna ti 'e, i očita.
Hodi napried grad uzima', 168
Na ništare ne obziri,
Prid tvojema bojnicima
Oholi će pasti miri.
Ali bivši sve inako, 169
Oči tvoje kako vide,
Ne bih uzeo da opako
Svekoliko tebi izide.
Tiem rieću ti: ne naprieda, 170
Car čestiti još najliše
Da ti inako zapovieda
I naredbe druge piše.
Poznaš dobro, da bez rati 171
Dubrovčani neće viku
Na rieči se tve pridati,
Ni gospocku pustit diku;
Ni da ih će tva hitrina 172
Moć' na dobre privariti,
Da te u grad bez načina
Budu s vojskom upustiti.
Gospoda su ono sviesna, 173
Vele umiedu, vele znaju,
Njih privurit niko ne zna,
Drugieh oni, znaj, varaju.
Tiem na dobre vojska tvoja 174
Ne osvoji Dubrovnika,
Neg' s ognjena ako boja
Tva odoli sila prika.
A iiu" smisli u pameti 175
Je li lasna stvar u sebi
Silom oni grad uzeti,
Ki 'e toliko tvrd pod nebi ?
Ki se slavom svom ponosi 176
Od istoka do zapada,
Da na svietu ime nosi
Najtvrgjega sad od grada?
138 DUBROVNIK PONOVLJEN
Mučao 'e, mučno, vjeruj meni, - 177
Usiliti grad ovaki,
Kt na živoj stoji stieni,
1 u sebi 'e tvrd i jaki
Još nnjliše vrhu toga, 178
Ko poklisar kaza odi,
Gdje ga čuva vojska mnoga
Ka se u njemu sad »ahodi.
I što 'e gore, gdje su oni 179
S Mlecima se sjedinili,
Ter su oholi i smioni
Bit' se s nami namislili.
Spanjski njima kralj posl6 je, 180
Priateljstvo s Idem imaju,
Vitezove mnoge svoje
Da ih brane i čuvaju.
Narodi su to srditi, 181
Bojna djela sva umiju,
Mučno ih je pridobiti,
Er do smrti svegj se biju.
Oholi su tako i ljuti 182
U sred srca nesmiljena,
Da ne mogu turke čuti,
Ni spomenu njih imena.
Svi krstjani haračima 183
Otmanskoga dvore cara ;
A na carskieh vrutih neima
Od njih samieh poklisara.
Svaki od ovieh sam je dosti 184
Da na deset udrit bude.
Tiem mučno je š njih jakosti
Naše izvršit moć' požude.
Ter pokli nam ni'e načina 185
Da ih bojem usilimo,
A tašta je i hitrina
Da njih mudrost privarimo ;
Svjetovo bih svjetlos tvoju 186
Da inako sad odredi,
Da ne učiniš u tem' boju
Prema carskoj zapoviedi ;
PJEVANJE VII. 139
Da se druziem ne bi u strahu 187
Dubrovčani dali u ruke,
Kad upaze vojsku plahu
I ognjene tve odluke.
Sto bi zaisto učinili, 188
Kada bi se puni smeće
U zlu biću upazili
I stignuti od nesreće.
Er inako znam nikomu 189
Neće se oni vik pridati,
Dokli u boju junačkomu
Ufi'ju se moć' rvati.
Jemin piše meni iz grada 190
Da očito oni misle
Krstjanim se pridat tada,
Kada bi ih tuge stisle.
I da u Gružu za to čeka 191
Sad gjenero i nastoji.
Da s uzroka tako prieka
Kako godi njih osvoji.
Da nu sudi : dogoditi 192
Da se nami bude ovo,
Što bi tada car čestiti
Učinio i djelovo?
U gnjevu bi prem nemio 193
Tebe s nami satariso,
Er si inako učinio
Neg' li tebi on je piso.
Ter u mjesto blaga i zlata, 194
Ke u gradu žudiš steći,
Čuo bi sablju vrhu vrata
I š njom poraz, jaoh! mrzeći.
Ah I ukloni višnji s nebi 195
Da se taka stvar do vika
Dogoditi bude tebi,
Prie ne bilo Dubrovnika.
Prije munja zgar žestoka 196
Sve krstjane popalila,
Neg' li tebi š njih uzroka
Jedna zla čes huda bila.
140 DUBROVNIK PONOVLJEN
Tiem, čestiti gospodaru, 197
Ove svjete ti uzdrži,
Ako ugodit hoćeš caru,
Što ti pisa, to izvrši.
Er djelujuć sviem načini 198
Po njegovoj zapoviedi,
Nećeš biti u krivini
Još naopako sve da sliedi.
Nu se inako vladajući 199
Jošter da sve liepo izide,
Kriv ćeš biti vojujući,
I zaisto ti glava otide.
Meni ovo se vidi dobro 200
Da će biti cjeć tve časti,
Nu svjet ini ako s' obro,
Zapovieda' tvojom vlasti.
Ako ma rieč bi ne draga, 201
Za sliedit te bit ću prvi,
Ne štedeći za te blaga,
Ni sve iste moje krvi.
Ter za služit tvu dobrotu 202
Ukazat ću na sem sviti,
Da i u smrti, i u životu,'
Vieran ti ću uprav biti.
Pohvaljeni ovi svjeti 203
Teftedara bosanskoga
Prosvietliše u pameti
Ali Pašu ohologa;
Da razmišljat ončas poče 204
Ne pristupat carske volje,
Na nj da ljuto ne naskoče
Iz nenadke zle nevoljef
Vidi očito Dubrovnika 205
Da osvojit neima moći,
I njegova sva vlas prika
Da mu vrha neće doći ;
Vidi ako mu zlo izide, 206
Ko je u sviesti namislio,
Da mu zaisto život ide,
Da je glavu izgubio ;
PJEVANJE VII. 141
I da neman, ka ga nauči, 207
Skrovna u srcu jedovitu,
Naopako ga tuka i uči
Na pogubu svoju očitu.
Kroz toj vrieme da zaludu 208
S vojskom svojom tu ne traje,
Neg' da ispuni svu požudu
Ka ga u srcu još skončaje ;
Zapovidje i naredi 201)
Na Konavli da se hodi,
Da se carske zapovjedi
Budu izvršit s boljom zgodi.
A da gnjeve sve išćera 210
I pakljene zle otrovi,
Poklisara pun čemera
Da zatvore posla u Novi.
Koga ončas u Dizdara 211
Zli čauši povedoše,
Da ga učine tamničara,
Nigdje uteći da ne može.
A vojska se sva pašina, 212
Svevoljiti koj' zabrani,
Priko Subac' i Mrcina
U Konavli za tiem stani:
Gdje sve čete priklopiše 213
Ravno polje s Donje Gore,
Čim do Ljute rastvoriše
Stiege ohole i šatore.
