Дидоне/АТ II

Извор: Викизворник
Дидоне
Писац: Јакета Палмотић Дионорић
АТ ДРУГИ


АТ ДРУГИ[уреди]

Сцена I[уреди]

Краљ Енеја и Акате


Енеја:
Свијест умрла заман труди
чести својој противити,
ер што кому згар се осуди,
све му се има догодити.
Вишње знање сврхе наше 485
свеђ привиђа згара с неби,
и срећа нам звијездам каже
кê носимо ми при себи.
Зрцало су нам небеса
од живота умрлога, 490
гди сред свога свак удеса
сврху гледа бића свога.
I ја хтијах не трудити,
не хајући вишње воље,
негли овди утврдити 495
мê краљество и пристоље.
Ну чуј сада вр’једни и мили
мој Акате, ове чести,
кò ме вишњи Јове сили
да оставим ове мјести. 500

Акате:
Краљу племенити драго јê све мени чут,
да твој глас честити има се уздигнут
на земљи сама је умрлијех вјечна час
која нам остаје, кад зла чест схара нас.
Покли власт зле смрти и прîка ње сила 505
не може сатрти храбрена вик дила.
Сповјеђ ми тијм оди, знаш да сам вјеран твој
што ти се догоди, кê ли је чудо тој.

Енеја:
Мало прије чим гледам гди мири граде се
и помно разгледам како управ тврде се 510
упазих прида мном младића гди сташе
киј сликом свјетлом свôм божанство казаше:
Он ко ме угледа с’стране ме одведе
а пак ми уреда рече ове бесједе:
Ти кога удес гласовити 515
кроз сва добра причестита
краља хоће учинити,
и цесара свега свита
Толи тако страјат хоћеш
младост твоју без крепости 520
и јунаштво славно можеш
покопати у тамности?
У несвјесном тер начину
краљевини у незнаној
зиђеш нову Картагину 525
једној жени иностраној.
Ах! што тако свû част мориш,
кâ ли лудост тобом влада,
сва краљевства себи ориш
а друзијем их градиш сада? 530
У латинској лијепој страни
лијепу и вриједну свијм краљицу
Лавинију небо храни
теби драгу вјереницу.
Гди краљевство твê честито 535
тако ће се узвисити,
господујућ вјековито
да без сврхе има бити.
Ну ако ове многе части
не пригибљу срце твоје 540
тер не мариш кроз твê власти
вјечно учинит име своје,
Да дај немој синку твому
забранити круну стећи
с ком у бићу честитому 545
бит ће у свјетлој свакој срећи.
Ја сам гласник Меркурио,
Јове ме је посло к теби,
да бих ово навијестио,
да извршиш вољу од Неби.550
Кô ми ово изрече, веће га не видјех,
к небесом утече а ја вас убљедјех.
Мисли ме труђаху сметеној у свијести
кê вољу хтијаху да слиједи мê чести.
Ну опет срце мê везаше љупка власт 555
да худијем дјелима не сатрем моју част,
и јоштер свијест моја у мени трудна јест
Али ћу слиједит ја мû љубав, али чест.

Акате:
Разлог засве ер није твú круну свјетоват
која зна и умије свакому свјета дат; 560
ја нећу нијем бити, о свијетли краљу мој,
гди има изити твâ корист и покој.
Што вишњи Бог Јове нареди теби згар
оставит стране ове, у свем је света ствар
ер добро у себи твоја свијест спознава 565
да вику Бог с Неби зле свјете не дава.
У такој одлуци твê среће сивају,
да твој траг и унуци свијем свијетом владају
тијм зло би чинио, и неће то разлог,
кад не би вршио што вишњи хоће Бог, 570
тежи је ере гријех за штету не марит,
кâ пада врх своијех, нег жену приварит.

Енеја:
Разговор знам да твој и вриједне пожуде
Акате мили мој, честитост мû жуде
али ну, кô ћу ја Дидону издати, 575
краљества сва своја која ми хтје дати?
Не бих ли нехаран и опак прем био,
и свуда прикаран кад бих је пустио?
Знаш ли да ниједна ствар није гора ни већа
Неголи зла нехар, кâ је свуд мрзећа? 580

Акате:
За добро зло вратит, за љубав јадове,
харим хар не платит, нехар се то зове.
Ну звати није трјеби нехаран ти да је,
киј неће сам себи узрочит зле ваје.
Ер прво почиња љубав и доброта 585
из правијех начина врх свога живота.
За тебе приправи могуће власт чести
вјеру и ње љубави друзијема у мјести.
I ти си скривио невјерној вјери у тој
ер си се вјерио проћ вољи небеској, 590
ну још се начинит гријех може по теби.
Кад будеш учинит што хоће Бог с‘ Неби,
ер вриједна човјека који зло спознава
хвала је и дика када га пуштава.
Тијм краљу ведри мој, веће се освијести, 595
свакако тер настој погодит твôј чести.

Енеја:
Засве ме притеже твâ вриједна бесједа,
љубав ме још веже и вршит тој не да.
Ер мислим да када то би оћутила
Дидоне, од јада да би се убила. 600
А је ли ту нехар разлог да одвратим
праведну на ње хар и да је тач платим?

Акате:
Кад не хтје умрити прије за Сикејом,
неће се убити ни сад за Енејом.
Драгога тко љуби и рукам својиме 605
да се пак погуби и умре за њиме
ласно бит то неће, свијет би се скратио
кад би свак с те смеће сам себе убио.
Може се ријечима губити живот свој
не збиљнијем дјелима, ер нарав не да тој. 610

Енеја:
Кô хоћеш све буди, небеска слиједи влас,
кâ хоће и жуди дјељење од свијех нас.
Тим веће пођи ти, тер дружби објави,
да буду справити за пута све плави,
А ја ћу поћи сад, за сумњу не дати 615
гди зиђу мире, и град до пака гледати.

Акате:
Ничијем се не брини, о краљу, све ћу ја
рјет да се учини, кô хоће власт твоја.
Ах Боже свијех виши, ти хваљен свеђ буди,
који ме услиши у мојој пожуди. 620



Сцена II[уреди]

Дидоне, Ана и кор дворкињица


Дидоне:
Врху смећа горе смеће
Ана сестро извирају,
и теже се свеђ несреће
вајмех мени откривају.
Небеса ми одсвуд пријете 625
за узрок мога горка цвила
страшном коби худе штете
I зла плачна и немила.
Видјела сам страшну сјену
Од Сикеја војна мога, 630
сву у крви обљепјену
сред обличја страшивога.
Приказо се мени онако
с истијем онијем свијем ранами
прид отаром кад га опако 635
мој брат уби својим руками.
Велећи ми, ти невјерна
издала си моју виру,
ну ћеш брзо зла чемерна
трпјет худом у немиру. 640
Ах ну мисли у ком страху
Сад ја предам на све часе
Изгледајућ злу смрт плаху
I немиле мê поразе.

Ана:
Страшна су у себи замјерна та дјела 645
ну зато није трјеби да си тач дресела.
Ер мнократ призри се ствар она на свијети,
о кôј свеђ мисли се у својој памети.

Дидоне:
Видим ли сад тебе ја сам све видила
и нијесам ван себе да сам то призрила. 650
Ах моја младости, зла ти се чест срете
да се ове жалости животу твом пријете.

Ана:
Није разлог цвилити потребе гди није.

Дидоне:
Ах не знаш сестро ти, киј ми труд дух вије.



Сцена III[уреди]

Дидоне, Ана, кор дворкињицâ и гласник


Гласник:
Кад краљица буде чути 655
ове справе худе чести,
велик ти ће немир љути
ње жалосно срце смести!

Кор дворкињица:
Тко је ово пун смеће, тер к нами сад ходи
Кê ће бит несреће; што ли се догоди? 660
Видим ја одсвуди да небо нам пријети
њеки глас прихуди и немир проклети
Гласник ће бит ово, трјеба је питати,
да знамо што јê ново, киј ли ће глас дати.

Дидоне:
Ах! утрнух, срце моје 665
у жестоком труду преда,
ненадано да зло које
оди сада не угледа.

Гласник:
Узео бих ти боље гласе
сповидјети свјетла круно, 670
дух ми од страха скончава се.

Дидоне:
Што је? Реци све потпуно.

Гласник:
Енеја кому круна твоја
све краљество подала је,
справља у мору дријева своја 675
за оставит ове краје.

Дидоне:
Ах јаох мени, толи је веће
худа жалост мâ приспјела,
кâ љувене моје среће
несрећом је горком смела. 680

Ана:
А гдје си ти био сповјеђ нам по чем знаш
Глас толи немио који нам сповједаш.

Гласник:
Ја сам био гди справљаху
сви Тројани своје плави,
и чуо сам гди вељаху 685
да путоват свак се справи.
Ер Енеја хоће поћи
у латинске земље уреда
покли Јове својом моћи
тако њему заповједа. 690

Кор дворкињица:
Ово су зле згоде у јаду својему,
које нам доводе зле сврхе у свему.
Ну ме је страх од веће и теже зле штете
Кроз горке да смеће да нас не смете.

Дидоне:
Енеја ће се одијелити, 695
и оставит вајмех мене,
а ја тот ћу жива бити
сред жалости неизречене?
Што ово чујем? Киј су гласи
толи, ах јаох мој љубјени 700
приправља се да порази
плачни живот тужној мени?
Ах несрећо моја прика,
тешке ти су мê несреће,
да уздишем сад без лика 705
сред немиле ове смеће.

Кор:
Заман је плакати и жалит чес худу
гди је разлог искати помоћи свôм труду.
Сузам се не уставља зла срећа на свити,
када се приправља штете нам чинити. 710

Дидоне:
Ах јаох, вајмех, што ћу тужна?
Трјеба ми ће бит умријети,
с мојем дразијем раздружена
ја не могу јаох живјети.
У тренутје једно очи 715
сва се радост мâ скратила,
чим зла болест свôм жесточи
мê срце је изранила.
Јаох толи сам ја рођена
да зрцало будем сада
свијех несрећнијех плачнијех жена, 720
кê с горкога гину јада.

Ана:
Није вријме цкнит оди, ни заман цвилити
прије нег се зло згоди, Енеју нађи ти
је да се устави одлуци у својој
тер те не остави кад буде чут плач твој. 725

Кор дворкињицâ:
Велику силу има смиловат људску свијест
жена с уздасима, кâ плачна видјет јест.
I држим кад твој јад Енеја буде чут,
на милост да ће тад ончас дух свој ганут.

Дидоне:
Поћу га изнаћ је да буде 730
свê одлуке промијенити,
када смртне моје труде
јаох узбуде упазити.



Сцена IV[уреди]

Енеја, кор Тројана и Акате


Акате:
Свијетли краљу приправисмо
плави, и што је од потребе, 735
свеколико учинисмо,
сад чекамо само тебе.

Енеја:
Покли све сте приправили,
за погодит вишњој моћи,
моји вјерни, моји мили 740
а ми ћемо веће поћи.
Ну прије тога разложно је
у Дидоне мени отити,
да дјељење ово моје
узбудем јој навјестити. 745
Ер кад бих се одјелио
без ње знања муче овако
невјеран бих сасма био,
и указо дјело опако.

Акате:
Краљу чини што знаш боље 750
ну на памет само стави,
кê краљество и пристоље
вишњи Јове теби справи.

Кор:
Хтјење чини Бога од Неби,
немој да те ташта жена 755
свôм бесједом стегне к себи,
и учини замамјена.
Штит учини свога од знања
на све таште ње бесједе,
да не изгубиш свога уфања 760
кê ти с неба чест доведе.
Могуће су таште жене
нашу душу замамити
кад у смећи понижене
буду јад свој објавити. 765
Оне сузе вуховите
које смећу собом кажу
гњеве утаже једовите,
и устегну мисô нашу.
Ну ткô је знане своје свијести 770
нејма смеће шњих имати,
чијм сви јади њих несвијести
химбени се могу звати.
Кажу љубит, а не љуби,
него тужна љубовника 775
по издајству свому изгуби
нека уздише до вîк вика.

Енеја:
Не брин’те се, неће мене
ниједна сатвар уставити,
заповједи Божанствене 780
ер је трјеба извршити.
У толико ви пођите
свиколици сад на плави,
и наредно учините
све за пута да се справи. 785
А ти Акате чувај и храни
Асканија синка мога,
он је пород мој избрани
и све уфање добра овога.

Акате:
Не брин’се ничијем ти, о свијетла ма круно, 790
Ја ћу све чинити да буде потпуно.



Сцена V[уреди]

Енеја и Дидоне


Енеја:
А прем ево од овуда
иде к мени сад краљица,
пуна ти је горка труда,
бљеда ти је видјет лица. 795

Дидоне:
Ах, чудим се нехарниче,
да си духа тач немила,
немилост те да потиче
на издавна худа дила.
I да цијениш справе твоје 800
моћи тако затајати,
да их неће срце моје
у час исти обазнати.
Јаох, то ли је тако мала
за уздржат те љубав моја, 805
и твâ вјера кû ми је дала
приневјерна десна твоја?
Ах, о госте мој љубјени,
зват нећу те војна мога
покли тако бјежиш мени 810
с твога дјела невјернога.
Ах, у чем ти скривих вику,
али вајмех, ер одвеће
вјерно љубих твоју дику
за узрок овè смртне смеће? 815
Ја сам она кâ сам тебе
слатко и драго приљубила,
да врх исте саме себе
краљем сам те учинила.
Ја сам она која теби 820
дах част вјеру и мû дику
са свијем благом кê под неби
пожудјет си могô вîку.
А ти тако пун нехари
хоћеш мене погубити, 825
и невјерној у привари
поругану оставити.
Непријатеље цјећа тебе,
пуке жестоке од Либије,
и расрчих још на себе 830
краља бојне Гетулије.
А још тко зна, када поћи
будеш вајмех, ти од мене,
да ће худи брат мој доћи
мире оборит мê зграђене. 835
Ну када бих ја имала
синка Енеју малахнога,
мало бих се тад хајала
од све моћи свијета овога.
Ах, устав се и не ходи, 840
драги краљу, сад мољу те,
или ме убиј и слободи
ове муке јôх приљуте.

Енеја:
Ја затајат нећу вику
мâ краљице на сем свити, 845
да за твоју хар велику
ù в’јек ћу ти харан бити.
Ере слава твога имена,
докли узмислим ја о мени
свеђ ми бит ће успомена 850
за у вјечној те држат цјени.
Тијем не држи да никако
муче бих се одјелио.
и срамотно и опако
издајник се твој открио. 855
Ере хтио сам доћи к’ теби
прије нег будем путовати,
да ти будем вољу од Неби
и дјељење мê казати.
I нејма се цјећа тога 860
твоја круна срчит сада,
ни издајника зват ме злога
побјегућа твога из града.
Сама иста ер знаш добро
да за твоју Картагину 865
оди себи нијесам обро
за властиту краљевину.
Покли вишња згара срећа
и богова свијех одлука,
латинску ми земљу обећа 870
и цесарство свијех јунака.
Нијесам дошо за мê воље
оди с’ тобом ја вршити,
ни за уживат твê пристоље,
твој вјереник и краљ бити. 875
Уживати среће моје
у испразности кад бих хтио,
из државâ родне Троје
вик се не бих одјелио.
Ту бих мире ја сатрене 880
повратио на сем свијети,
и сред земље ме рођене
иско живот мој доспјети.
Али воља вишње чести,
хоће да ја синку мому 890
искат будем друге мјести
у краљеству латинскому.
I замјерна чуда ова
Цјећ вјечнога добра мога,
бог ми Аполо пророкова 895
из знанога ступа свога.
А још обноћ ћаћко Анкизе
свеђ ме страши пун зле смеће,
управ на ме срчећи се,
ер не хајем за мê среће. 900
Јове ми исти својом моћи
по Меркурију заповједа,
да одовле будем поћи
у латинске земље уреда.
Кунем ти се по мû главу, 905
и по љубав синка мога,
како остављам твû државу
супроћ хтјењу срца истога.
Ну је трјеба вишње воље
и одлуке испунити, 910
и краљество и пристоље
синку мому не кратити.
Тим устав се мâ краљице,
и не сметај мене сада,
Нег’ разведри твоје лице 915
и чин разлог да те влада.

Дидоне:
Проклет био тко ће вîку
људскијем клетвам вјеру дати,
и химбену љубовнику
милостив се указати. 920
Ер ви када испуните,
Издајници, жеље ваше,
он час вјеру погрдите
од љубави праве наше.
Није мати твâ Венере, 925
нити је ћаћко вриједни Анкизе,
кад немилост та без вјере
у твом срцу находи се.
Тебе ê кâгод зв’јер немила
горска, у себи без начина 930
својêм чемером задојила
у пустоши од планина.
Покли плачне молбе моје
не могоше учинити,
да узбуду очи твоје 935
једну сузу испустити.
I да будеш указати
кратку милост на мê смеће
и разговор мени дати
ове смртне на несреће. 940
Не вјерујем вишњи Јове
да праведан јес на Неби,
ако злобе худе ове
не педепше сад у теби.
Ах о Боже, гди на свијету 945
да се изнађе вјера права,
ако узрочи мени штету,
правој, љубав јаох неправа?
Ако они кîј од свуди
би прогоњен на све стране 950
смртно мени сад науди
цјећ милости мê познане.
Ја га примих гола и нага
за мојега господара
и даровах сва му блага, 955
а сад мене, јаох, он вара.
Ето хари кû ми објави,
ето вјере кû ми одврати,
ето плате мôм љубави,
којом живот мој прикрати. 960
Аполов га ступ свјетује
на погубе мê пакљене
а Јове га згар силује,
да оставит буде мене.
Кô богови да су у рају 965
неправедна суда тако,
да у себи уживају
зло прихудо наше свако.
Ну остави мене сада
ишти кê хоћ земље од свита 970
неш’ ми утећи моћ икада,
да имаш крила стрјеловита.
Убит ћу се за сљедити
страшна сјена плави твоје,
да их будем подушити 975
кроз немиле гњеве своје.
Нека видиш ткô је пријка,
и срдита свака жена,
од невјерна љубовника,
која буде остављена. 980
Кад се уздушиш ù дно мора,
знам на помоћ још ћеш звати
Дидону ову, кâ најгора
тад ће ти се указати.
А ја мирна у покоју, 985
у паклу ћу још наћи се
кад уза ме душу твоју
будем гледат гди мучи се.

Оди Дидоне бјежи, а Енеја сам остаје.

Енеја:
Ах утече срчна у себи
пуна труда свîјм жестока, 990
и страх ме је да се не би
сад убила с’ мога узрока.
Ну трјебаê поћи мени
вишње воље извршити,
засве немир да пакљени 995
јад ми узрочи вјековити.
Сва ме дружба веће чека,
да на плави будем доћи,
у латинску земљу нека
узбудемо сада поћи. 1000
Ако се оди штогод стече
мени обрана ви будите
ò Богови, кîј најпрече
на ови ме пут сљедите.

Кор:
Мним да горà
није сред гóра 1005
зла лавица гњевна и пријка
нег’ ли жена
уцвиљена
од невјерна љубовника.
Она буде 1010
мисли худе
на врлине обратити,
у чемеру
своју вјеру
да узбуде осветити. 1015
Она труди
кроз јад худи
с кога сахне и уздише
кроз освете
свê проклете, 1020
да се вас свит сатарише.
Ну опака
жена свака,
која врсту свû не љуби,
разложно је 1025
зло свако је,
да је смете и погуби.
У љубави
склад борави
сличан слична себи ужива, 1030
не разлико
бит ће прîко,
у њем несклад свеђ прибива.
Тко се срами
својêм жељами 1035
ти не може погодити,
ер без срама
љубав сама
нага хоће свеђер бити
Тко спозно је 1040
биће своје
у кољену потиштену,
свеђ ће искати
за уживати
родом себи сличну жену. 1045
Ер сред страха
мисо плаха
уздржати ш’њом га неће
све што жуди
у разблуди 1050
да не проси рад свê среће.
I Дидоне
усионе
жеље указа свê љубави,
узе прика 1055
љубовника,
кî јê нехаран сад остави.
Он кољена
потиштена
и издајник родне Троје, 1060
зле без мјере
свê невјере
Указо је.

   Сврха ата другога.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јакета Палмотић Дионорић, умро 1680, пре 344 године.