Пређи на садржај

Дидоне/АТ I

Извор: Викизворник
Дидоне
Писац: Јакета Палмотић Дионорић
АТ I


АТ I

Растворају се сцене под пјесни, и приказује се напристољу краљ Енеја, краљица Дидоне и око њих с обје стране у два реда кор дворана и кор дворкињица.

Сцена I


* * *


Кор пјева:
Слатка љубави,
објави, објави
твоје велике
славе и дике 40
пролиј свом власти
дажде од сласти
да синут буде
рај твê разблуде.

Енеја:
О Дидоне, мâ госпоје, 45
о краљице моја мила,
кâ с љубави драге твоје
срце ми си замамила;
Чијем да будем теби вику
благу милос заплатити, 50
чијем ли твоју хар велику
да узбудем одвратити?
Ти си сама кâ си хтјела
пожалити мê несреће
и с милоснијех твоијех дјела 55
утажит ми горке смеће
Оди када распршане
доједрише моје плави,
бјеху од тебе причекане
сасма многој у љубави. 60
I не само милостива
да ме прими госта твога,
нег ме јоштер љубежљива
краља учини мјеста овога.
Ради које многе хари 65
докли будем жив на свити
Нећу вику ниједне ствари
Цјећа тебе закратити.
I да имам сто живота,
и сто душа ја у себе, 70
познала би твâ љепота
бих ли све до цјећа тебе.

Дидоне:
О Енеја краљу мили,
кога урес свијем гиздави
тако сарцу мому омили, 75
да сва горим у љубави;
Тко да не зна ведре славе
твога имена гласовита,
кога часте све државе,
и познају до крај свита? 80
Ја за срећу држим моју
ер те оди чес довела,
да град ови у покоју
владаш кроз твâ вриједна дјела.
Паче љубав и небеса 85
не пристајем свеђ хвалити
кî ми тебе пуна уреса
друга хтјеше допустити.
Тебе слатки краљу мили,
кî једином твôм љепости 90
слатко рани и устрили
душу и живот мê младости.
Ах, драг ти си, драг и мио
драги браче мом животу
слатко ти си заробио 95
мој дух твоју кроз доброту.

Енеја:
Веле дража, мâ краљице,
веле слађа ти си мени
божанствено ер твê лице
свеђ ми узрочи рај блажени. 100
Тако ми си драга и мила,
да ћу вас в’јек твој роб бити,
и ниједна ме неће сила
моћ од тебе од’јелити.
Право јê трјеба да ме умори 105
смрт у худом непокоју,
пак да младост мâ не гори
кроз љепоту драгу твоју;
кâ, уресом неизмјерна
како вјечне стече дике, 110
тако и мене чини вјерна
за робоват теби у вике.

Дидоне:
Ја не умијем ино ријети
драги краљу срца мога,
нег да чиниш мени мријети 115
с разговора слатка твога.
I ако ту сласт пролијевају
бесједами усти твоје
како слатко дух враћају
кроз целове медне своје. 120
Ах! блажена да би била
по све вјеке срећа моја,
која ми је допустила
да сам љуби драга твоја.
Блажен био час примили, 125
кад ме с тобом чес састави,
и мê срце кад устрили
и љубави твојом страви.
Ер медене све сладости
које могу бит на неби 130
ја уживам у радости
у самому, браче, теби,
Ну што цкните драге моје
дворкињице у весељу,
прославите мê покоје 140
и веселу моју жељу.
Слатке пјесни приправите,
тер пјевајте моју срећу,
и таначац изведите
за узмножит радост већу. 145

Овди дворкињице танац воде, а кор пјева.

Кор:
Слатка љубави,
објави, објави,
твоје велике
славе и дике,
проли свом власти, 150
дажде од сласти,
да синут буде,
рај твê разблуде.
Један од кора:
Ведра краљице, 155
кê часно лице
својом свјетлости
својом милости
зору надсива,
рај придобива, 160
Да је твâ дика
славна до вика.

Кор:
Уживај рада
Енеју сада,
и у љубави 165
смири тву жељу,
и ш њим борави
сад у весељу
да љубав ваша
свеђ се узмнажа. 170

Један од кора:
Љубав је блага,
љубав је драга
у њој прибива
радос љувена,
у њим се ужива 175
сладос медена,
кâ слатко дијели
покој весели.

Кор:
Вријеме далече
свак час утјече, 180
и радос губи
наше младости
тијем сада љуби,
и у радости
блажена оди 185
данке проводи.

Један од кора:
Уживај срећу
сад у прољећу
дочим си млада,
и чес не крати 190
љубав ти сада
моћ уживати,
ер старост хрли
да нас загрли.
Смири пожуде 195
кроз тве разблуде
живот жуђени
пригрли мила
и рај љувени
сред твога крила, 200
дочим ти лице
плоди ружице.

Оди се опета сцене затворају, а излази Акате свјетник Енејин


Сцена II


* * *


Акат:
Тко би могô у свôј свијести
о Акате промислити,
да ће овако своје чести 205
краљ Енеја моћ забити?
I да вриједне свê крепости,
и свê славе прихрабрене
укопат ће у тамности
цјећа једне таште жене? 210
Заман видим да небеса
срећу њему објавише
за љепотом слаба уреса
ако смамјен сад уздише.
Заман њему чес приправи 215
сву латинску краљевину,
ако је сада он остави
при краљеству Дидонину,
која блуднијем својим начином
памет му је засјенила 220
да га је сада свôм хитрином
сужњем своијем учинила.
Ах, несвјесна свијести умрла,
слијепа ти си сасма одвеће,
гдје погуба твоја врла, 225
и најгоре зле несреће;
не умијеш вику хтјење твоје
славном свијести придобити,
ни знаш право добро што је,
ни кî имаш пут сљедити. 230
У добро се веће крати
приварити будеш лудо,
а за добро себи обрати
зло немило и прихудо.
Наше знање не дотеже 235
праве сврхе од крепости,
то богови за се узеше
кîј све знају свôм мудрости.
I ако вишња власт од Неби
мога краља не освијести, 240
заман удес сам по себи
њему справља ведре чести.
А ти вјечни боже Јове,
за њ кîј среће с неба одреди,
љубави му смети ове, 245
и чин’ вољу твû да слиједи;
Да ја будем вјерна слуга
мога краља чес видјети,
прије него ли старост дуга
Учини ми оди умријети.250


Сцена III


Краљица Дидоне и Ана, ње сестра.

* * *


Ана:
Што има бити тој, мâ мила сестрице,
да њеки непокој каже сад твê лице?
I твоје радости да жалос немила
у худој горкости тако је смутила?
Од чеса страшиш се, с кога ли узрока 255
садара мучи се твâ памет висока?
Достојна ако је знати то мâ вира,
сповиђ ми све твоје сумње, зла и немира.

Дидоне:
О Ана сестро мâ, у свакој потреби,
кâ твоијем свјетима корисна мени би, 260
Тешке су несреће, које ми свијес трују,
и плачне на смеће мê срце силују.
Јад њеки скровити тако дух мој рања,
могу ријет живјети да не имам уфања.
Промислим тер када што ми се прориче, 265
утрнем од јада, кî ме у вај потиче,
Немила ер видим њека ми злед пријети
да сахнем и блидим јур мртва на свијети.

Ана:
Зла сумња ташта је, и ако ниј ствар ина
заман се скончаје твâ свјетла ведрина. 270
Слабе су памети, који се владају
сумњом, кâ све штети и трује у вају.
Узрока не знам ја, ни толи зла јада,
да круна сад твоја тако се припада.
Ну ако штогоди помоћи могу те, 275
сумњу ми ту овди сад откри мољу те.

Дидоне:
Прем ноћас тихи сан разблудам својиме
кроз милу љувезан, заклопи очи мê.
кад ми се снијет узе у мило прољеће
с Енејом да русе избирах и цвијеће. 280
На једној пољани, кâ чиме цаптјаше
с неба зрак сунчани од свуд је слијеђаше.
зењаху све горе у травам зеленијем
гди птице жаморе жубером меденијем.
Рекла би по свему у слаткој разблуди 285
у крилу својему нарав се да буди.
Туј чиме ја грлим Енеју драгога,
а вијенце вит хрлим ја цв’јећа истога.
Страшно се навуче згар небо ода свуд
и тресну и пуче страшиви кроз гром худ 290
I узе у граду прољеват дажд прики
да ме сву у јаду стисну страх велики.
Земља се стресаше у облаку црному
тим небо трјескаше огњеном у грому,
Ну како ту веће приста зла година, 295
и схара свуд цвијеће и дубје планина.
Сврнух се, али јôх сред мјеста ниједнога
видјети не могох Енеју драгога.
Нег чух глас пун јада, кој’ ми хтје рјети
Енеју од сада већ нећеш видјети. 300
Стресох се у тај час, пусти ме сан худи,
а нађох тад образ у сузах од свуди.

Ана:
Лажив је сан сваки, ну толи цјећ тога
трпиш јад опаки сред срца твојега.
Свачијем по суду није разлог вјеру дат 305
немилом сну худу, кî не умије нег’ лагат.
Сан већкрат нам каже кад обноћ ми спимо
што жеље кроз наше у глави мислимо.
Најлише тко љуби све таке сне има
сумња га ер губи свеђ худијем мислима. 310
Разборан ну ко је и свјесно паметан
разложно, како је, за сјену држи сан.
Тијм пушти страх худи мâ мила краљице,
тер веће у разблуди разведри твê лице.

Дидоне:
Истина јê да буде сан лажив веће крат, 315
ну мнократ нам труде на знање буде дат.
Небески богови приправе скровите
кроз страшни сан ови већкрат нам очите
Ну тко знâ и мени да хтјеше открити
Енеја љубљени да ме ће пустити. 320
Што ако кадгоди несрећи у худој
Мени се тој згоди, живот ћу скратит мој.

Ана:
О сумњи не мари, ни мисли да ће вик
Енеја с нехари бити твој вјереник.
Мало прије чула си од њега истога 325
како му дража си живота од свога,
А и сама знаш добро, вјерно те ко љуби
цјећ тебе да би обрô смрт да га погуби.

Дидоне:
Љувен плам гди влада, туј сумња господи,
која свијес припада у свакој пригоди. 330
Ну небо кад пријети расрђбам својима
и проћ нам у штети удесе зле има.
Разлог је свијем нами у такој несрећи
сниженијем молбами к боговим утећи
Наредих, покли пријк овиме труд стиште, 335
да чини редовник богу посветилиште.
Је да се утажи небеска вишња влас
I укаже зрак дражи, добра коб врху нас.

Ана:
То к вишњој висини кốјми си сад рекла
добру ствар учини ер си се утекла. 340
Ну сумњу што имаш ода сна худога
ниједнога не имаш у тому разлога.
Тîм већје страх пусти и тву свијес слободи.

Дидоне:
Ах, да Бог допусти да се зло не згоди.


Сцена IV


* * *


Енеја сам:
Још разумјет давам себи
и варам се у пожуди, 345
а знам добро вољу од Неби
Што од мене сада жуди.
I јоштера у мôј свијести
Ја не умијем одлучити
за погодит мојој чести 350
у латинске земље отити.
Вјечни Јове који влада
сегај свијета све крајине
хоће да се дијелим сада
хрло из ове краљевине. 355
I цјећ тега посла мени
Меркурија да ми објави
кîј ми удес узвишени
У латинској земљи справи.
Али јоштер не умијем 360
на одлуку поћ смиону,
ни не слушат Јова смијем,
ни оставит мû Дидону.
Вишња воља с’ једне стране
притеже ме к себи уреда, 370
с друге љубав љуби избране
извршити то − ми не да.
Ну куд срнем? Поклони се
Енеја Божјој заповједи,
у њој корист твâ пази се 375
а твом роду срећа сљеди.
У њој круна славне власти
теби справља вишње славе,
да ће твој траг с многом части
господоват све државе. 380
Да толи ћу моћ пустити
мû краљицу драгу и милу,
и невјерство не открити
у изданом худу дилу?
Ах, ко можеш срце моје 385
овà смислит зла очита,
ако љубав љуби твоје
другу плату и хар пита?
Не послушаш ако Јова
за издајник се указати 390
другога ћеш од богова
с већом части послушати.
Бог љувени заповједа
кога слуша исти Јове
да с’ худога ја нереда 395
Не остављам стране ове.
Мисо је ова веле боља
корисни су ово свјети,
с њим се угађа моја воља
с’друзијем се мâ част штети. 400
Али синко мој љубљени
кô сам љубав твû забио
и при таштој једној жени
у забити оставио?
Вјечни Јове који влада 405
свега свијета све крајине
хоће да се дијелим сада
хрло из ове краљевине.
С’ тебе изидох у плавима
из државе родне Троје 410
у латинскијем да мјестима
стан изнађем круне твоје.
С тебе, с тебе и небеса
на ти пут ме отправише,
кад честитост твога удеса 415
и твû срећу објавише.
А сад ћаћко твој без свијести
за свê вршит испразности
мало хаје за твê чести,
и за твоје честитости. 420
Не не, трјебје промијенити
ове мисли и пожуде
да се нà ме вик тужити
драги синак не узбуде.
А ти прости моја мила 425
на невјерне ове злоће
оставит ме јес ми сила
тако небо жуди и хоће.
Зна Бог да ја лицу твому
не бих вîку сакривио, 430
да не сметем синку мому
удес, кîј му је Бог справио.
Ну отит ћу изнаћ веће
старца Аката мога вјерна
тер му указат ове среће 435
и ова чуда неизмјерна.
Он ће умјет својом свијести
прави мени свјет подати
кô ћу слиједит моје чести
кô ли ћу се сад владати. 440

Кор:
Градови су сви честити
кијех владају знане главе,
ке настоје свеђ чинити
с добријем срцем суде праве.
У њим срећни пук ужива 445
ону срећу свуколику,
која свјетла њекад сива
у старому златном вику.
У њим мирни склад порађа
честит живот свијем грађани 450
и њихове мисли угађа
у јединству чијм их храни.
Честити су сасма дости
срећни пуци и народи,
гди краљ вриједан свôм крепости 455
заповједа и господи.
За владаоца и за краља
хитрина се многа хоће,
да на памет свеђер ставља
пуке мирно владат ко ће. 460
I противне ко се чести
хитро бјеже и варају
ер госпоске бистре свијести
противам се спознавају.
Небо хвалит ми можемо 465
ер Енеја пода нами
с њим без труда да живемо
овијем срећнијем у странами.
Он је вриједан краљ задости,
и умије свôм памети 470
у храбреној свôј крепости
на зло свако одољети.
Тијем хвалимо вишње власти
и настојмо на сем свити
и ми опет с’ многом части 475
њега дворит и служити.
Под сјеноме нека тако
од његова славна крила
уживамо добро свако
по сва наша доба мила. 480

   Сврха ата првога.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јакета Палмотић Дионорић, умро 1680, пре 344 године.