Цвиљење прво

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Цвиљење прво
Писац: Иван Бунић Вучић


Цвиљење прво



                           Ерат мулиер ин цивитате
                           пеццатриx, етц.
                           Ут цогновит етц.

О умрли, погледа'те
   на покорне ове пјесни
   нека њима извиђате
   тешку немоћ од љувезни.

Тер диклу ову чим видите 5
   спрва гријесим сву подану,
   ш њом се уједно обратите
   видећи је покајану.

Једа она не сузами
   плам вам згаси зле пожуде, 10
   ил вам разбит тврди ками
   вашијех срца њима буде.

Можебит би право било
   да се гријех ње већ не личи
   будућ јој се опростило 15
   по небеској божјој ричи.

Ну кô сунце свјетље сине
   иза црна ван облака,
   иза многе ње кривине
   свјетла сива божија зрака. 20

I колико хуђа и гора
   злоба ње је прије била,
   толико је ње покора
   већма је сада узвисила.

Тијем уфање не изгуби 25
   ниједан грешник злоба цјећа,
   нег гријех мрзи, Бога обљуби,
   ер је милос гријеха већа.

Мандалијена поносита
   у свјетилију ка се роди 30
   славна од бана племенита
   који Магдал град господи,

бијеше у цвијет све младости
   урешена најмилије
   неизмјерном свом љепости 35
   од ке не би замерније.

Ну нехарна вишњем Богу
   ки обилно згар с небеси
   дарова јој љепос многу
   и племством је тако уреси, 40

све сво'е жеље поставила
   бијеше ко ће замамити
   кога млаца себи мила
   и за роба заплијенити.

Тијем смамљене љепирице 45
   млади на плам ње згараху
   и кô отару од божице,
   љепости се не клањаху.

Ласна ти си, о младости,
   пустит за двије црне очи 50
   од небеса све љепости
   с правијем сунцем од источи.

Она судећ само да је
   већа ње час, слава и дика
   кад већи број смамила је 55
   од изпразнијех љубовника,

бијеше рано подранила
   прије нег сину данак бијели
   да би љепше уресила
   свој драг урес привесели. 60

Не зна да се уресива
   дјевички образ тад најдраже
   кад га румен срам одива
   тер се крије а не каже.

Ње избране дворкињице, 65
   за испунит њој таштине,
   избирају све цвјетиће
   и справљају све хитрине.

Свиона одјећа ку навезе
   злато, бисер и драг ками, 70
   ној млађахној донесе се
   с мнозијем друзијем направами.

Бијели велак и копрена
   ње сњежане прси одива,
   тако 'е хитро истрижена 75
   да их каже, а не скрива.

Један дио златнијех коси
   свеза, сруди и заплете,
   други пусти да их носи
   вјетрић и да саме лете. 80

У зрцала свјета пита
   али је дража и милија,
   блага али поносита,
   бјеља али руменија;

ко ће чинит јаче плијене 85
   гусарица без милости,
   ко ће рањат срца од стијене
   бритком сабљом све љепоети.

I лавица тако бијесна
   опћи ранит прије дзоре 90
   да би гладна и несвијеисна
   половила звијери од горе.

Ко би т' реко, Мандалијена,
   кад се у лов ти одправи
   да ћеш бити уловљена 95
   од небеске тад љубави?

Вјекувјечне божије суде
   ко ли умије разумити?
   Бог сам из зле ствари и худе
   умије добро извадити. 100

Он сам може све замести
   путе опаке од грешника,
   и милостим к себи свести
   кога одлучи од вик вика.

Надвор свога двора иде 105
   с дворкињицам дворнијем млада,
   ну је дружбе дворит слиде
   жељнијех дворан свега града.

Куд срнете, млаци пласï,
   што се од вас угледало, 110
   што се друго од вас пази
   нег на земљи земље мало?

Њеком посмијех свој отвора
   кијем му мисли развесели,
   њеком јаснос од позора
   кијем му одкрива дан прибијели. 115

Њеком ријечцу разблуђену
   шапће тихо у проходу,
   ну не добро разумијену
   да га држи у заходу. 120

Сва је у варки и хитрини,
   све сво'е желе таји и крије,
   сва је издајство, у свем хини,
   у невјери вјере није.

Свијем је блага, дану пасе 125
   слатком пашом од уфања
   свачија срца напонасе
   од живота до скончања.

Ке је чудо дикла млада,
   слиједећ сваку ње пожуду, 130
   из зла у горе да упада
   у нечасти и у блуду?

Без ћаћка и без мајке своје
   у запусти одхрањена,
   без забаве прем свакоје 135
   како лоза запуштена.

Кад се угледа пак у власти
   разблуђена од свакога,
   мало добру сестру части,
   мање браца разумнога. 140

На добри се свјет расрди,
   а опаки и зли жуди,
   и све вољани пак погрди
   страх од Бога, срам од људи.

Тијем господцка дјевојчицу 145
   за свој пријекор име стече
   у свем граду да грешница
   од свакога зва се и рече.

Свијетла части, нада свима
   ку храбрено срце љуби, 150
   лијепа ти си тко те има,
   тешко тому ко те изгуби!

Ласно 'е изправит танку хвоју,
   ну кад буде узрастити,
   и у труду и у зноју 155
   мучно 'е криви дуб правити.

Драчу изкупсти није муке
   младу, ну кад одебели,
   све избоде себи руке
   изборијепит ко ју жели. 160

Плав ко видје без весала,
   без закона скуп од града,
   ал без узде коња и жвала,
   Мандалијену гледај сада.

Ко на врата цркве свете 165
   ступи, жамор подиже се,
   свачије мисли на њу лете,
   чијем свак на њу обзире се.

Са свијех страна свуд је пуна
   славна грађа племенита 170
   разумнога Саламуна
   по свем свијету гласовита.

Благ Исукрс туј зповиједа
   све законе умрлима
   Мандалијену кад погледа 175
   својим очима милоснима.

I она к њему поглед сврну
   тер га помно слишат узе,
   и у срцу сва протрну,
   и ончас ронит поче сузе. 180

О крепости неизречена,
   ријечи по кој створи све се,
   о јакости ока огњена
   прид којијем се земља тресе!

Сваки поглед и ријеч свака 185
   од Божијега Сина жива
   дикли је младој стријела јака
   ка јој душу обранива.

Је ли, је ли, Мандалијена,
   љувена ово иста стрила 190
   ком би прије обрањена
   и ком си инијех обранила?

Није, није, вјеруј мени,
   небеске су ово ране;
   оно би прије плам пакљени, 195
   од рајске је ови стране.

Ова стријела рања и лијечи,
   она горе рану зледи;
   живот је у овој светој ријечи,
   смрт у твојој би бесједи. 200

Сузами се сва облила
   дјевојчица пригиздава,
   паче 'е очи обратила
   да су ријеке Сава и Драва.

Дану сузе грозне одвише, 205
   ке се бисер свијем чињаху,
   брзо и цвил узбудише
   из срдачца у уздаху.

Цвили, плаче, паче рика,
   не уздише нег издише, 210
   ни ју срам је од владика,
   ни госпође од највише.

Направе је све развргла
   покајана покорница,
   с грла обли бисер вргла, 215
   дигла с главе сва цвјетица.

С уха смаче ушерези,
   а веригу златну с врата,
   и драг ками кијем се уреси,
   ки је бисера дражи и злата. 220

Од стида је поникнута,
   не ко прије би охола,
   тер се крије дијелом скута
   видећи се полугола.

Поче тргат златне жице 225
   ке јој сходе до кољена,
   поче грдит драго лице
   уцвиљена Мандалијена.

Иште се у свем поружити,
   ну свијем тијем се љепша пази; 230
   жели се у свем погрубити,
   а тијем дража веле излази.

Веће у сузах сасма плије,
   сва се изкубла, сва 'е крвава,
   дану с тега грубша није, 235
   негли већма свијем гиздава.

Крв од лица, сузе од очи,
   прам од коси видјет јесу,
   ко с кораљем од источи
   злато и бисер кад повезу. 240

Приста Језус све говоре,
   а цвилити она није
   злоће ке ју смртно море
   и гријех ки јој душу рије.

Дијели се и она и најпрече 245
   изван цркве сама пође,
   путим иде, паче тече
   да прије к дворим својијем дође.

Прам просути на ње глави
   и проз праме свијетле очи 250
   приликују у дубрави
   зраке сунца од источи.
 
Ко к њим приђе дикла мила
   ову пјесан тужну кличе:
   »Зашто ли сам оставила 255
   тебе, вишњи Љубовниче?

За изпразне, јаох, таштине
   од некрепка сегај свита
   пустих тебе, Господине,
   ки си плата ма честита. 260

I могла сам сагријешити
   теби, мому Створитељу,
   хтећи вазда испунити
   неправедну сваку жељу.

I за све то још сам жива, 265
   још ме опаку земља уздржи,
   и будући теби крива
   још ме с неба тријес не крши!

Разпукни се, срце моје,
   ако нијеси станац ками, 270
   пукни, ер пукнут праведно је
   да даш изход свијем злобами.

Ах, не би ли доста теби
   што ти само Бога остави,
   нег још ташто сасма у себи 275
   инијех гану с твом љубави?

Коликијем сам узрочила,
   ах јаох, вајмех тужној мени,
   да им се душа изгубила,
   да их прими јаз пакљени. 280

О ви ки сте у животу,
   дружбо од мене приварена,
   пуст'те умрлу му љепоту
   докли вами јес бремена!

Збогом, збогом останите 285
   моји несрећни двори бијели,
   ки ме гријехе свједочите
   јере сте их свијех видјели.

Збогом, свионе, златне одјеће,
   пиће слатке и направе, 290
   останите далек веће
   све разкоше ме неправе!

Двор с пустињом промијенићу,
   јестојска ми биће трава,
   одар земљу учинићу, 295
   шевар ми ће бит направа.

Бих госпођа, бићу сужна,
   притворићу битје и слику,
   леле, леле веоми тужна
   да не осушим лица вику. 300

Ко зна, ко зна да у спили
   сред забити теј камене
   још ћеш доћи, Боже мили,
   походити често мене?

Ко зна руком од анђела 305
   да у пустој, дивјој страни
   пићом славна твога тијела
   тва могућа влас ме узхрани?

Ко зна међу оштријем хридим,
   гди људцкога није пута, 310
   још те жива често узвидим
   у молитви уздигнута?

Ко зна ову злу грешницу
   да благ будеш помилити
   и схарану покорницу 315
   најпослије у рај твој примити.

Прости, прости, Господине,
   зачуј мој глас уцвиљени,
   милосрдје за кривине,
   благи Боже мој љубљени! 320

Гледај моје покајање,
   виђ гдје лупам гријешне прси,
   дај ми твоје смиловање
   да сва злоба ма се смрси!« 

Како ово договори, 325
   већ ријет ријечи није могла,
   млађахна се омрамори,
   тере се је принемогла.

Сва је тужна проблидила,
   паде образом земљи ница, 330
   ћућење је изгубила
   племенита дјевојчица.

Чини, слатки Господине,
   који небо и свијет створи,
   ко ју слиједјех у кривине 335
   да ју слиједим и у покори.

I ако није власти моје
   да ју могу допратити,
   да будемо ноге твоје
   грознијем сузам оба умити, 340

допуштено да дај ми је
   на изглед драге ње помасти
   да се моја крв пролије
   цјећа твоје славе и части.

     Сврха првога цвиљења.





Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 362 године.