Армида1/ПРИКАЗАЊЕ ПРВО

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Армида
Писац: Џоно (Јуније) Палмотић
ЧИЊЕН'ЈЕ ПРВО-ПРИКАЗАЊЕ ПРВО




                 ЧИЊЕН'ЈЕ ПРВО

                 ПРИКАЗАЊЕ ПРВО

                 УБАЛДО I КАРЛО

УБАЛДО:

   Праведно се љубав слијепа
од људскога зове збора,
ер ње оружје кога цијепа,
не има свијести ни разбора, 160
   чим Риналда, ки свуд слове
цијећ крипости све високе,
затворила јес у ове
нам не знане сасма отоке,
   нека витез племенити, 165
ки је за боинијех рођен труда,
сред плахога овди блуда
буде укопан жив на свити.
   Је ли право, да храбрено
срце славно свијех бојника 170
у разблудан затрављено
стоји далеко бојнијех дика?
 
КАРЛО:
 
   Ке пучине, која мора,
мој Убалдо, друже мили,
тја далече од табора 175
крстјанскијех смо прибродили!
   Није мого нитко ини,
него срећа својом чести
валовитој по пучини
у ове стране нас довести. 180
   Ме се срце вик не нада
ставит на ове тле ступаје;
чини ми се гледат сада
од новога свијета краје.
 
УБАЛДО:
 
   Овијех страна јоште онамо 185
глас међу нам не пролијета;
Карло, једва ми сад знамо
трећи дио свега свијета.
   Ну си чуо, да ће вријеме
доћ крепоснијех људи обилно, 190
ки ће с плавим храбренијеме
очеан бродит море силно.
   С њим у дружби срећа мила,
плешућ морске све валове,
отвориће једра била, 195
за находит свијете нове,
   да ће једва моћ упријети
бистри поглед свој за њима
глас пун очи, који лети
с неизбројнијем свеђ крилима. 200

КАРЛО:
 
   Срећна мјеста, која дати
витезе ће свијету таке,
уз крипосне кијех ће зраке
стара крипос помрчати.
   Тко да Еркула тад прослави, 205
ки у широком мору плије,
сврху од пута тијесну стави,
да се напријед проћ не смије?

УБАЛДО:
 
   Друга крипос, друга знања,
указаће тад праведно, 210
стат сред кратка да се знања
не мирује срце вриједно.
   Чуо си, како крепка и јака
плав у мору срећна толи
сунчанога поред зрака 215
вас ће обкружит свијет околи;
   ко ће вјера наша света,
нека њој се свак поклони,
све новога земље свијета
уресити свијем закони. 220

КАРЛО:
 
   Зло би било, да забјени
леже у тминах по све вике
људи, од бога ки створени
за небеске јесу дике,
   јак Риналдо, ки се роди 225
на висока бојна дила,
своју младос сад проводи
блудне Армиде усред крила.

УБАЛДО:

   Злобна сила, силна злоба
од пакљене худе власти 230
њему учини у ово доба
у љувене везе упасти,
   знајућ да су трудне муке,
Јерусалем град присвети
без његове бојне руке 235
невјерником злијем отети.
 
КАРЛО:
 
   Не, не, ступај поспјешимо
у заходне таште зиде,
тер витеза слободимо
из сужанства хитре Армиде. 240
 
УБАЛДО:
 
   Које ово звијери прике
из густога теку гаја?
Страшне ти су њих прилике
злијех наказни, врлијех змаја!
   Худе војске! Скупа грда 245
пласијех лава и медвједа!
Страховитијех толи срда
вик ме око не угледа.
 
КАРЛО:
 
   О Убалдо, према теби
греду звијери сеј немиле; 250
мач подери, да те не би
за једно са мном раздрпиле.

УБАЛДО:
 
   У ножницу бритке маче
поставимо; војска љута
од тега ће утећ прута, 255
за све охола на нас скаче.

КАРЛО:

   Ко побјегну? Чудне моћи!
Каж'мо срце крепко и јако,
не може нам врха доћи,
против нами да је вас пако. 260

УБАЛДО:
 
   Вриједни старац мудри и знани
на дијељењу нами не да
ови златни прут замани;
ход'мо, друже мој, наприједа.

КАРЛО:
 
   Која се оно дружба мила 265
из онога вира отвори?
Слатке згоде, лијепијех вила;
дрази ти су њих позори!
   Уклон'мо се, друже, стране,
не уди нам овди стати, 270
прилике су њих сунчане,
мило их је погледати.

УБАЛДО:
 
   Ово су воде оне од смијеха химбене,
гди на зло приклоне станују Сирене,
   ке појућ прихуде шикају човјека, 275
нека се не буде пробудит до вијека,
   ер уморне нетом очи
блудни и тихи сан затвори,
худа из воде дружба скочи,
да те схара, да те умори, 280
   и нетом се тко напије
из химбенијех овијех вода,
толико се пака смије,
да смрт себи плачну пода.
   Ну ако ћеш да пазимо 285
воде и танце њих веселе,
уши цвијећем затиснимо,
прије него су пјет почеле.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоно (Јуније) Палмотић, умро 1657, пре 362 године.