СКАЗАЊЕ ТРЕЋЕ
РУЂЕР, АСТОЛФО У ДУБУ, КОР ВИТЕЗОВА ПРИОБРАЖЕНИЈЕХ ОД АЛЧИНЕ
АСТОЛФО:
Руђеру, Руђеру! 1125
РУЂЕР:
Који ово чујем глас?
На коју намјеру
наступам ја данас?
Чујем глас, а није
никога близу оди, 1130
да ми се одкрије,
што проси, куд ходи.
АСТОЛФО:
Молим те почекај,
витеже храбрени,
и благе уши дај 1135
несрећну сад мени.
РУЂЕР:
Нешто ће бит ново:
ово су хитрине,
ка годи је варка ово
химбене Алчине. 1140
Реци ми, тко си ти,
ки са мном говориш?
Ки ли дух скровити?
Одкле глас тај твориш?
АСТОЛФО:
Дух уцвиљен људски у кори 1145
дуба овега дни боравим:
злим начином и неправим
Ал чина ме у њ притвори.
Немилосна вила прика,
насићена моје љубави, 1150
учини ме нечовика,
и хип ови на ме стави.
Врх несрећна хрека мога
ти се свезат услободи
твога коња крилатога, 1155
ки донесе тебе оди.
Астолфо сам, да ти је зрнати,
драг братучед тве љубјене,
одређена туговати
краљ инглешки роди мене. 1160
I прије сам ти ја одкрио,
што је вриједјено твоје лице,
химбен живот и немио
врагодушне виленице;
сад, кад видиш твојим очима, 1165
ко се опако она влада,
што вјерово мојим ријечима
може бити нијеси онада,
теци, хрли на освету,
вишњи теби допуштава, 1170
да педепшеш вилу клету
за чињења тач неправа.
Видио сам мало прије,
што мним не ће бит замани,
ставну жену, с неба гди је 1175
долетјела к овој страни.
Њу на помоћ твоју оди
краљл небески шаље с гара,
да те отме и слободи
од вилињијех злијех привара. 1180
Добром чести ти се одили
на јуначко дјеловање,
а и на ме се тужна смили,
и на горко моје скончање.
Помози ме повратити 1185
у човјечко лице опета,
тако ť вишњи проводити
подо у миру твоја љета.
РУЂЕР:
Бог зна, коју ћутим смећу,
о краљевски свијетли роде, 1190
на велику тву несрећу,
на велике твоје незгоде.
Кад бих тешке тве потребе
мого смирит и умио,
подат живот мој за тебе 1195
ја се не бих уштедио.
Али не знам, како из коре
дубове те могу изети,
гдје ти малу помоћ море
снага и смјење моје донијети. 1200
Ну ако ми допустити
милостиво небо буде,
да се из рука виле худе
скоро будем слободити,
кунем ти се вишњијем богом, 1205
да ћу тврду помњу ставит,
свакијем путом и разлогом
из тезијех те туга изба вит.
ЈЕДАН ОД КОРА:
А ја ћу оди свеђ плакати
вјечнијем сузам моју згоду, 1210
у текућу гди ме воду
виленица силна обрати,
да ромонећ без пристања
моја одкривам свиј ем скончања.
ДРУГИ:
Тко је на ме да се смили, 1215
тко да помоћ коју да ми,
гди ме отровна вила усили,
вјековити да сам ками,
да се около мене блазне
љетна сунца, зиме мразне. 1220
ВАС КОР:
Тако небо благо и мило,
вриједни младче и храбрени,
све пожуде тве здружило!
од труднијех се нас спомени.
Дубје, стијење, воде и звијери, 1225
које видиш у овем гају,
по несрећној прем намјери
људски у себи дух имају.
Ову плату вил немила
љубовником својијем справи, 1230
кад се буде наситила
њих љепоте и љубави.
РУЂЕР:
Смирит вашу ту потребу,
пријатељи дрази моји,
и слободит вас, у небу, 1235
а не у руци мојој стоји;
вишњему се тијем молите,
божија милос од свијех виша,
вазда молбе приклоните
покајана срца слиша. 1240
ВАС КОР:
О богови вишњи, ако
правда и милос с вам прибива,
и примате доба у свако
уздах срца бољежљива,
смилујте се, ах, смилујте 1245
врху наше горке смеће,
подниженијех молбе чујте,
слободу нам дајте веће;
или ако ви судите,
да су таци наши гријеси, 1250
све врху нас истратите
стријеле огњене с гар с небеси,
ер не могу бит на свити
горчије туге ни болести,
нег ли живот изгубити, 1255
а жудјену смрт не срести.
КОР:
Образ људски немоћ слути
онда, кад се прем зажари,
а веће крат тријес приљути
исред ведра неба удари. 1260
Тако, дружбо ма једина,
сред љубави свеј најдраже
трјеска худа вил Алчина
онијем, кијем се мила каже.
Тко би реко, да ове хриди, 1265
ово дубје, ови вири,
и које се од нас види
овди свацијех мноштво звири,
отровној су виленици
за несрећу своју били 1270
његда избрани љубовници
и ко Руђер дражи и мили?
Ево стари, ево млади,
достојнога дара и плате,
ка се од блуднијех вила вади, 1275
кијем се толи ви клањате.
Ево ки руг од вас чине,
ки, плешући час и виру,
вјеренице ваше истине
оставлате у немиру, 1280
Ове љубке све дни своје
гледају вас, часте и сцијене;
оне друго не настоје,
него да вас деру и плијене.
До неба вас узвисива 1285
овијех крјепос и доброта;
за онијем ка се ствар добива,
разми прикор и срамота?
С овезијем сте заљубјени,
мили људем, богу дрази; 1290
с онијем људској у несцијени
и у божјој јесте омрази.
Ове живот за вас дају,
и чине вам куће узмножне;
а оне вас обраћају 1295
у живине неразложне.
Ове у вјери становите
ко душу вас своју љубе;
а оне у свему вуховите
душу, живот, свијеш вам губе. 1300
Виђте, што би у кратко вриме
Руђеру се догодило,
да с великом помњом њиме
не брине се небо мило.
Чујте, ко му љуби верна 1305
Брадаманте добра чини,
која ли је зла чемерна
у химбеној нашо Алчини.
Он је младац мудар дости
и крепосне прем нарави, 1310
који позна све плахости,
и враћа се на пут прави.
Ствар упастит тешка није
у љувену немоћ, када
изгазити свијесно умије 1315
човјек, у њу ки упада.
Када с мудријех покарања
млад се од гријеха буде одрећи,
велика ми дава уфања,
час и корис да ће стећи; 1320
а они сваку штету куша,
и лудо се вазда изгуби,
вјерне свјете тко не слуша
старијега, ки га љуби.
