Алчина3/СКАЗАЊЕ ПРВО

Извор: Викизворник
Алчина
Писац: Џоно (Јуније) Палмотић
ЧИЊЕН'ЈЕ ТРЕЋЕ-СКАЗАЊЕ ПРВО




                 ЧИНЕН'ЈЕ ТРЕЋЕ

                 СКАЗАЊЕ ПРВО

                 РУЂЕР I МЕЛИСА У ПРИЛИЦИ АТЛАНТОВОЈ

РУЂЕР:

   Све могућа о љубави,
права части вјечнијех двора,
о уресу од нарави,
о разблудо земље и мора, 900
   ти, кроз твоје ка пламене,
који срца слатко прле,
учинити мож' блажене
и богове и умрле,
   ако је твоја златна стрила, 905
којом рани срце моје,
најзлатнија од свијех била
без болести, без никоје;
   ако сласти не изречене
напунила мој дух јеси, 910
да није нико други од мене
блаженији под небеси:
   моје срце ти узмножи,
и већу му моћ приложи;
на радости ове и среће 915
ово је једно мало од веће.
   Али која слика ово
не познана с неба ходи,
које се згада чудо ново,
вајмех, кога видим оди? 920

МЕЛИСА:

   Да ли, младче не познани,
забио си сасма мене,
да од једнога, ки те одхрани,
не уздржиш успомене?
   Да л’ не познаш лице сиједо 925
од Атланта мештра твога,
ки је љубио тебе и гледо,
веће него сина свога?
   ки се за те јес постаро
веле прије свога реда, 930
ки је снагу сву похаро,
а да прођеш ти наприједа.
   Ну заслијепјен злијем жељама,
и укопан у блудности,
да не познаш себе сама 935
ни наравне тве крепости,
   не болим се, ни ме слике
да не умијеш сад познати,
и за труде ме велике
да ми се ова плата одврати. 940
   Да ли у гори од Харене,
гди се друга ствар не види
разми само замршене
дивијем дубјем стрме хриди,
   ја сам тебе задојио 945
мозгом врла од звјерења,
и млада те изхитрио
у јуначка сва чињења;
   да ли је била тва забава,
на очи моје снажном руком 950
пут медвједа и пут лава
страховитијем згађат луком;
   да ли било страх, те није,
бој с пантерам врлијем бити,
тигре охоле, страшне змије 955
раскидиват и давити;
   да ли бојну час подпуну
слиједит срца тач весела,
ко да имаш свијетлу круну
поставити врху чела: 960
   мјеште онезијех да наука
у испразности и у несвијести
сва колика твоја одлука
буде у блуду дни провести;
   у несличној да направи 965
ја те нађох одјевена,
с рудежима свуд на глави,
свега у лицу залаштена;
   од витешкијех твојијех љета
цвијет најбољи да погине, 970
да у не знаној страни од свијета
прикоран си роб Алчине?
   Ово нијесу дјела, која
знане звијезде мени одкрише,
да ће чинит крепос твоја 975
к небу летјет свак час више.
   Уфах, да ћеш силном моћи
од деснице тве јуначке
све витезе скоро проћи
африканске и франачке; 980
   ах, моје жеље приварене,
ах, уфања моја издана,
ово ли су дике и цијене
младца толи свијетла и знана?
   Пођ’ се у људска узда дјела, 985
тужни Атланте, поď се зови
од новога сад Акила
гласовити Кирон нови.
   Виђ, на ке се справја боје,
пази оружја, која носи 990
одхрањење драго твоје,
које толико љубио си.
   I ако ћеш, о Руђеру,
на час твоју не гледати,
и коју си држан вјеру 995
краљу твому хоћ' издати;
   сред нечистијех ако блуда
срамне мислиш дни водити,
и није те већ пожуда
на бојни се труд вратити; 1000
   обрни се да дај ходи
на доходно твоје племе,
које ће словит славно свуди
свијетлијем дјелим витешкијеме.
   Ти, ки унука вриједнијех толи 1005
за једно са мном у радости
уживаћеш број охоли
и замјерне њих крепости,
   припрос бојник у нецијени
укопан ћеш овди стати, 1010
и блудној се једној жени
ко и божици твој клањати?
   Другу лијепос и доброту
теби справља небо благо,
с којом миран у животу 1015
проводићеш вријеме драго.
   Каква мислиш да је Алчина,
ка се чини слијепу теби
сунцу слична, и једина
врх госпођа свијех под неби? 1020
   Све што је лијепа худа вила,
све што уресно видиш оди,
све вилиња створи сила,
грди пако све породи.
   I како је сва ње дика 1025
ненаравна и хињена,
тац је љубав ње велика
шаровита и химбена.
   Када каже, да те жуди,
кад за тобом она умире, 1030
тад ти гради пораз худи;
у блудници није вире.
   Пођ' с прстеном овијем гледа
ње љепоту, твоју срећу,
и ако узљубиш њу наприједа, 1035
на тебе се срчит не ћу.





Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоно (Јуније) Палмотић, умро 1657, пре 367 година.