Алчина2/СКАЗАЊЕ ТРЕЋЕ

Извор: Викизворник
Алчина
Писац: Џоно (Јуније) Палмотић
ЧИЊЕЊЕ ДРУГО-СКАЗАЊЕ ТРЕЋЕ




                 СКАЗАЊЕ ТРЕЋЕ

                 АЛЧИНА, РУЂЕР, КОРАЉКА, I КОР ДЈЕВОЈЧИЦА

РУЂЕР:
 
   Тако јаки вез на моје
срце слијепа љубав стави,
одкад, драга ма госпоје,
љепота ме тва затрави,
да се уфам прије умрити, 735
нег се од њега слободити;
   ну тач лијепе тве су коси,
вез од киј ех си ови сплела,
љепше праме да не носи
славна зора врху чела: 740
ви радости моје честите,
лијепе виле, изреците.

АЛЧИНА:

   Горушти су тако плами,
и толику здрже крепос,
којијем спржи; којијем смами, 745
браче, мене твоја лијепос,
да ћу прије ја умријети,
нег мој огањ догорјети;
   ну су тако свијетле очи,
ке ме пламе разгарају, 750
да у краљеству од источи
зраци од сунца мане сјају;
ви радости моје честите,
лијепе виле, изреците.

КОР ДЈЕВОЈЧИЦА:

   Појмо дразијех љубовника 755
складну лубав и радости;
ова кога од вијек вика
не би гоја ни лијепости:
честит Руђер, срећна Алчина,
кијех је љубав тач једина. 760
   О дружбо честита,
кијех љубав састави
у овој од свита
веселој држави,
   уживај, уживај 765
у драгој складности
љувени слатки рај,
жудјене радости.
   Сасма је блажена,
Алчина, тва срића, 770
чим толи храбрена
уживаш младића.
   I ти се, Руђеру,
да обидеш вас сај свит,
на бољу намјеру 775
вику не ћ' намјерит.

РУЂЕР:

   О божице моја избрана,
разблудно је твоје крило
ко прољетна руса рана,
ко мирисни чемин било, 780
у њем храниш бијеле лијере,
твој бјелоћи није мјере.
   Њих драгоћа и њих дика
снијег надходи чисти од горе,
бијелу зору, пут од млика, 785
који реси вишње дворе,
гди неизбројно у около
ситнијех звијезда сива коло.

АЛЧИНА:

   Што је поносни тратор лијепи,
што је раскошна руса мила, 790
ку јутрња роса кријепи
из зорнога ведра крила,
   што је Адонов цвијет гиздави,
слава мајке од љубави,
што је кораљ прирумени, 795
ки толико вас свијет цијени,
прид кораљом, који гоје,
мој љувени, усти твоје?

КОР ДЈЕВОЈЧИЦА:
 
   Појмо дразијех љубовника
складну љубав и радости и. т. д. 800

РУЂЕР:

   Чух, да своје драге цића,
ка му срце свеза и страви,
јур млађахна од јунчића
Јове слику на се стави,
   и љубјенијем прид очима 805
не стидје се чудном сласти
међу стадим сидонскима
по ливадах траву пасти,
   пак ш њом плијућ прико вода
љувен гусар не познам 810
ње љубјено име пода
гласовитој свијета страни.
   Тко ће сада сумњу моју
смирит, рају мој жудјени,
да љепоту драгу твоју 815
хитри Јове не заплијени?

АЛЧИНА:

   Пусти сумње; ја сам она,
о придраго добро моје,
ку тре љубав усиона
цијећ горуште љуби твоје. 820
   Од вода се морскијех плашим,
трептим од земље и небеса,
од вјетар се истијех страшим,
да не уграбе твога уреса;
моје се ледно срце тресе, 825
да те сунце не однесе.
 
КОРАЉКА:

   Таначац се драг и мио
од дворкиња и дворана
на час вашу приправио
краљевскога посред стана, 830
   а ви лијени ту стојите,
тер у дворе не хрлите;
на разблудна, на весела,
на љувена ход'те дјела.

АЛЧИНА:

   Ход'мо, слатко моје благо.835

РУЂЕР:

   Ход'мо, срце моје драго.

КОР:
 
   Неразборна о младости,
љуто ти те змија упекне,
кад се љувен плам усјекне
у нејаке твоје кости; 840
   јер кад једно младо дијете
узме за сву љубовницу
једну худу виленицу,
тијело и душу ка му смете,
   које да друго добро чека, 845
нег лаживе посред сласти
у прикорне штете упасти
и прикоран бит до вијека?
   Виленице веле могу,
и љубави њих су биле 850
вазда отровне и немиле,
и противне свијету и богу.
   Чари ако су њих вилине
зраке тмином јаке смести,
дан поцрњет, и навести 855
врху сунца мраке сиње;
   ко да луду љубовнику,
који у мрежу њих насрне,
час и живот не поцрне
и од памети свијетлу дику? 860
   Чијем је друзијем по све вике
у злу гласу Цирце остала,
нег за што је обраћала
у звјерења љубовнике?
    Чијем принуда и опака 865
свуд Медеа јес спјевана,
нег ер крвим измрљана
бјеше јом била љубав свака?
   I разблудна за све Алчина
у свијех дјелијех каже сада, 870
да Руђера љуби млада
изван мјере и начина;
   не знам докле може стати
ова љубав ње горушта:
смртна змија ијед испушта, 875
кад те почне разгријевати.
   Худа жена, кад на свити
сасма ти се каже мила,
или те је приварила,
или те има приварити. 880
   Јак драгога мјеста овега,
што зачусмо мало прије,
од нарави дјело није,
нег злосиља вилињега;
   и Алчина мним овако 885
силом драга да се чини,
и да у лицу љубав хини,
а да у срцу мисли опако.
   Сије по жалу, по мору оре,
по планини вјетар тјера, 890
тко год сцијени, да се вјера
наћи у блудној жени море.
   Ти, велики краљу од неби,
вриједна младца сад избави,
ер самирит сеј нездрави, 895
у самому стоји теби.





Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоно (Јуније) Палмотић, умро 1657, пре 367 година.