СКАЗАЊЕ ДРУГО
АЛЧИНА I СТРАШИМИР
АЛЧИНА:
Тужна сада тичем руком, 635
да тко љуби, свеђ тугује,
да се вазда с љутом муком
слатка љубав садружује.
Знам да Руђер гори с мене
већма него главна огњена, 640
сред планине одкривене
од сјевера ражежена;
али срце моје свакако
у леденој стине срнећи,
да ће од мене, не знам како, 645
дијелити се и утећи.
Сред очи му и сред чела
сасма очите видим пламе,
којијем га сам разгорјела,
да ко љепир гине за ме; 650
ну чемерни страх ме мори,
ки немило и недраго
у срцу ми свеђ говори:
изгубићеш твоје благо.
О радости од љубави, 655
кратке ти сте ви на свити,
имат вас је немир прави,
а смрт горка изгубити.
СТРАШИМИР:
С мора гредем, одкле Алчина
поспјешно ми доћ нареди; 660
не знам које ње ведрина
хоће дати заповиједи.
Потреба је, да жестока
мисо срце ње сатира,
ер велика без узрока 665
вик не зове Страшимира.
Али не знам, гди ће бити
ма краљица свијетла и мила;
оно је видим, гди мислити
њека јој се ствар згодила. 670
АЛЧИНА:
Ако уздаси моји чести
и плач, ки ми с очи тече,
није јаки њега смести,
да не пође, да не утече;
ако моја уздржати 675
вилина га влас не може,
што да будем вјеровати,
што да мени већ поможе?
Ја знам, што сам намислила:
да се оружје силно справи; 680
најболе је бој и сила
бијег Руђеров да устави.
СТРАШИМИР:
На заповијед гредем твоју,
о присвијетла ма краљице;
које дјело, службу коју 685
хоц' од вјерне ме деснице?
АЛЧИНА:
О мој драги Страшимире,
ако слиједиш час и дику;
сад, ако игда, од тве вире
потребу имам ја велику. 690
На све кланце, на све путе,
ки су нашој у држави,
страже узмножи, помњу стави,
ер се веле уздам у те.
Луге и луке још ми брани, 695
и све около чува море,
из краљества мога вани
нитко изаћи да не море.
Проћ по морској не да води
ниједној плави, што се прије 700
снижно теби не оповије,
куда греде, кога води.
СТРАШИМИР:
Не ће птица пролетјети
по небеском моћ простору,
а него ли плав по мору 705
без моје воље да одлети;
али, ако се знат пристоји,
од шта предаш, ма госпоје,
која нова сумња и који
страх смета ти твоје покоје? 710
Је да је худа Логистила,
ка се теби вазда опире,
бојне војске приправила
на чуване наше мире?
АЛЧИНА:
I горе сумње и горчије 715
ја се страшим, него с тога,
ну јоштера вријеме није
одкрит узрок страха мога.
Поспјеши се ти пут луке,
тер изврши жељу моју; 720
спуштавам се теби у руке
и у ставну вјеру твоју.
СТРАШИМИР:
Пусти туге, ке те кољу,
јад остави твој ледени,
ја ћу отити твоју вољу 725
испунити, нека је мени.
АЛЧИНА:
Пођи с богом. Ну честити
мој љубовник к мени греде;
дражом ствари наситити
ја не могу моје погледе. 730
