Ах, лијепа Цхлорис, зашто твој толику брз одлазак ми радост однијет смије? Зар не знаш да се сва ми срећа крије само у сјајном твом божанском лику? То рекох њој, а она ми на дику 5 уздахнула је малко, кришом, прије, па на мој плач се слатко тол насмије, да збриса сваке моје сумње слику. Дамоне мили, рече, ништа мање не желим с тобом бит, ал ме обузда 10 маћехе моје бјеснило све веће. Загорчила је, мислим, ово стање љувене наше сласти, јер се узда како ужитак њезин престат неће. Превео Франо Чале
Франо Чале: Пјесме талијанске Саба Бобаљевића Глушца, СНЛ, Загреб, 1988, стр. 171
