Ноћас сам слушао тајом како броди У дубоко ништа један час за другим Кад се модар месец купао у води И збориле тује у сенкама дугим. Нека тиха светлост задрхта из мрака Кô месечев блесак што пепели гране, И ма ноћ да беше, ја чух јато сврака Из славујских гнезда прхну у јаблање. О, дубоко тада осетих у мени Притајен бол како се гласно зацерека, Он зна да ће најзад све да зајесени, Место нара биће кипарис и смрека. Он зна своје време и прикривен чека. (Без датума)
